,,Дух војске нарочито подигоше чувене скопске ђачке чете. То беше цвет интелигенције, понос и будућност народа. Ових 1300 одушевљених младића беху она луча што озари душе потиштених војиика, преморених дуготрајним повлачењем п великим губицима. Соколећи своје водове, они ће се, у новим борбама, бацити на непријатеља с неодољивом жестином напоредо с официрима. Крваве бразде остадоше у њиховим редовима, алп њихов светао пример одведе масе у победу”.
У јесен 1967. године, у крипти спомен-цркве у Лазаревцу, где су смештене кости бораца изгинулих у Колубарској бици, откривена је спомен- плоча ђацима капларима на којој су, као вечити пламен подсећања и вечитог дуга садашњих и будућих генерација, урезане оне речи:
„Најмлађа интелигенција српског народа стигла је на поприште ове велике битке у доба њене најдубље кризе. После непуна два месеца обуке у Скопљу, 1300 каплара Бачког батаљона примило је на ратишту пешадијске водове. Задојени безграничним родољубљем, они су унели силан елан у своје јединице. Многи клонули борци поново су постајали хероји. За слободу Србије пало је тада и 400 ових одушевљених младића”.
То су записи у књигама и поруке на спомен- плочама.
Из легендарног батаљона 1300 каплара, формираног у Скопљу 1914. године, данас су жива само седморица. Један од њих, Живојин Товаровић, који је „начео” десету деценију живота, прича о тим славним и трагичним данима у којима су његови другови били најлепши цветови Србије и последња нада да ће својим младалачким жаром и беспримерним хероизмом разбити Поћорекову казнену експедицију и одбранити част своје земље.
– Зна се како је та генерација примила онај нечувени ултиматум Аустро-Угарске, и какви су били наши први сусрети са аустроугарским трупама на Дрини и Сави – каже Товаровић. – Поћорек је мислио да ће се брзо обрачунати са Србијом; пошао је слободно, али непромишљено; исувише је потцењивао снагу српске армије а много се уздао у своје силне корпусе.
Још на Церу, српске трупе су показале не само да су снажан противник тим углађеним, напудерисаним царским официрима, чији су тлећаци били пуни свега и свачега, већ ће им нанети такав пораз од кога неће задуго моћи да се опораве.
Али, што је време више одмицало, тако су се јављале и веће тешкоће: војна слагалишта била су прилично испражњена, муниција је осетно нестајала. После битке код Гучева морал српских трупа почео је да опада.
Почетком септембра, после прелаза српских група у Срем, ђаци рођени 1893. године, и они нешто старији, који су били одложили војнички рок због школовања, позвани су под заставу отаџбине. Тако се неколико генерација, цвет младих, крепких, патриотизмом надахнутих људи, слегло у Скопљу. Био сам међу њима, јер то је управо било моје годиште.
Сви ђаци, регрутовани и способни за војску, полетели су на позив Врховне команде; дошли су у Душанов град да се обуче руковању пушком. Офанзива у Срему, борбе на Мачковом камену и Гучеву проредиле су старешински кадар. Морал војске почео је да опада, нарочито после пада Ваљева … Наше трупе повлачиле су се полако ка Руднику. Притисак непријатеља се све више осећао; нарочито зато што нам је понестало артнљеријске муниције. А зна се да је наш војник у стању да чини чуда кад чује грмљавину топова иза себе.
Народ је брижно ишчекивао вести с бојног поља. Иако су се прави догађаји прикривали, народ јс душом осећао да нам није пошло најбоље. Влада и Врховна команда учиниле су, споразумно, последњи корак: наређено је команданту Ђачког батаљона да нас произведе у капларе и одмах пошаље на фронт. Требало је колико-толико попунити старешински кадар, јер је само Церска битка избацила из строја 260 официра и нешто више од 16.000 подофицира и војника.
Дође и гај дан: 31. октобар. Увече стиже командант нашег батаљона, потпуковник Душан Глишић, кумановски јунак, построји ђаке у кару да нам саопшти очекивану вест: „Војници!” – отпочео је гласом који је звонио и узбуђивао. „Куцнуо је час! Отаџбина је у опасности. Она вас позива на браник! Она тражи вашу младост, ваше мишице, ваше груди – да је браните! Будите њени достојни синови. Још вечерас, припремите се за пут. А сутра рано у редовима на железничку станицу”.
И то је било све пгго је рекао. Наша радост била је неописива. Управо, то је била врста заноса који потискује друга размишљања.
Из хиљаду и триста грла одјекнуло је: ,,Живео! Напред!”
На то урнебесно клицање, командант је једва чујно изговорио: „Е, децо, децо”.
Сутрадан кренусмо из касарне. Песма и музика. Одушевљење без краја. Сав свет слегао се на улицу којом смо пролазили. Било је и оних који нису могли да задрже сузе и јецај: „Одоше ђаци на фронт … Одоше ђаци у смрт …” Букети цвећа, орошени сузама, падају на младиће, чији се бајонети и капларске звездице пресијавају на сунцу.
Све што беше часно полетело је у бој. Свакоме је у ушима одјекивала клетва Лазарева: „Ко не дош’о у бој …” Ту су и министарски и сељачки синови, гимназисти и студенти, филозофи и правници, техничари и учитељи … У Лапову нас поделише: четири чете кренуше према огранцима Венчаца и Космаја, а две на рудничке положаје. На растанку загрљаји, чврсти, снажни, можда последњи пут, али и заветовање које је подсећало на Леонидине јунаке пред Термопилима: погинути бранећи отаџбину, показати истрајност и одлучност, уливати веру у победу.
Није било дана а да кроз редове не проструји вест да је овај или онај ђак из тог и тог батаљона јуначки погинуо или да је показао невиђену храброст и присебност. О држању у борбама кружиле су бајке, а из бележница и писама – која су налажена после њихове смрти – читане су најузбудљивије родољубиве речи и најтоплији поклици отаџбини и родитељима.
Студент филозофије, Алекса Комадина, обузет црном слутњом, написао је ове опроштајне речи:
„Мама, ја ћу погинути. Немој ме жалити, јер сам врло срећан што ми се дало да носим оружје за спас отаџбине”.
Бан Нушић, син Бранислава Нушића, који је био са мном у ђачком батаљону, написао је на коверту писма: „Молим онога ко ме нађе мртвог да ово писмо неизоставно преда адрсанту”.
А писмо оцу Бан овако почиње и завршава:
,,Драги Аго!
Не жали за мене, ја сам пао па бранику отаџбине за остварење оних великих идеала које смо сви ми тамо сложно проповедали 1908. године. Не кажем да ми није жао што сам погинуо, осећао сам, штавише, да бих могао будућој Србији корисно послужити, али… Таква је судбина! Твој син Бан”.
Доласком ђака на фронт престало је оно мучно одступање после Гучева и започео читав ред нових догађаја међу којима је, као што се зна, био сувоборски пробој који је овенчао славом генерала Живојина Мишића и његову 1. армију, доносећи му и чин војводе.
Већ од првог дана доласка на фронт, ђаци су враћали веру у победу изнуреним старим ратницима. Они су, осим личног пожртвовања, уносили и дух који је подизао клонуле и подржавао истрајне.
Само у Колубарској бици погинуло је 400 ђака из Бачког батаљона. (После првих борби назван је – „Батаљон смрти”).
Познат као изразито скроман човек, Живојин Товаровић о себи није хтео да каже готово ни реч. Једва је пристао да нам покаже ратна одликовања, која сведоче о његовој храбрости и родољубљу.
А шта се догађало после Колубарске битке рекао нам је на крају – најбоље ћете сазнати ако нађете наредбу врховног команданта српске војске престолонаследника Александра Караћорђевића. Она све говори.
Ево те наредбе (ОБр. 8676 од 15. децембра 1914. године). Из ње доносимо само први део:
„Јунаци!
Већ се иавршило пет месеци како је нашу милу отаџбпну напао непријатељ. Истрошени у два славна али тешка рата, ми смо га ипак мушки и јуначки дочекали. И пошто смо га једном потукли на Церу и Јадру, ми смо му после толиких других крвавих али славних бојева, сада задали удар тежи од свих досадашњих. Хиљаде заробљеника, стотине топова и силна опрема војна што је од непријатеља задобисмо сведоче о њиховом поразу и нашој слави.
Јунаци!
Ја сам поносит да објавим да на земљишту Краљевине Србије нема више непријатеља, осим погинулих и заробљених. Изгнали смо га крваве главе …”
У ту величанствену победу, која је задивила читав свет, посебно савезнике Србије, уткали су своју младост, своју снагу, свој занос и своје животе и каплари Бачког батаљона.
