Ближио се моменат пробоја Солунског фронта. Прилике су биле повољне, јер је известан део немачких трупа пребачен на друга ратишта, а код бугарских војника морал је све више опадао. Бугари су били исцрпљени рововским ратом, трупе су показивале све слабији отпор приликом одбране, а успеси савезника на западном фронту утицали су на јачање општег морала.
Уочи септембарске офанзиве 1918. године однос снага био је овај: Бугари и Немци држали су фронт од Охридског језера до ушћа реке Струме (око 450 километара) са 297 батаљона, (око 626.000 војника), 2.539 митраљеза, 1.850 топова разног калибра, 26 коњичких ескадрона и око 80 авиона. Савезничке снаге: 289 батаљона око (619.000 војника), 2.682 митраљеза, 2.069 топова (са рововским), 289 пешадијских топова, 47 коњичких ескадрона и око 200 авиона.
Као што се види, непријатељ је од савезника био јачи у броју батаљона, али је у осталим средствима био слабији. Поред тога, непријатељ је био развучен на планинском земљишту, без резерви у близини фронта изабраног за пробој, а и знатно слабијег моралног стања.
Истина, све планине преко којих сe протезао фронт Бутари су претворили у праве тврђаве. Први положај су потпуно утврдили и то тако снажно да су мислили да их никаква сила одатле неће моћи да помакне. Негде су биле две а негде три линије ровова заштићених широким мрежама бодљикаве жице. Митраљези су углавном били смештени у бункерима, у стенама, тако да их артиљерија није могла разорити. Заклони су били солидно изграђени на падинама, изван домашаја топова.
Ипак, Бугари су имали превише поверења у своја утврђења у првој борбеној линији. Чинило им се да она одолевају сваком нападу, па су занемаривали одбрамбене линије у позадини. И то је била слаба тачка бугарског фронта.
Тако је дошао и 15. септембар 1918. године. И најзад, дуго жељена заповест:
– Војници, напред у отаџбину!
Тачно у 5 часова и 25 минута отворена је ураганска топовска ватра, а пет минута касније полетеле су француске и српске пешадијске дивизије. Прво је кренула у напад српска 2. армија војводе Степе. Истог дана је Шумадијска дивизија предузела одлучан продор и у једном замаху освојила масив Ветерника, а затим Борову Чуку и Кравицу, помажући тако француску 17. дивизију која је ту била заустављена да и она овлада првим непријатељским положајем.
У току дана 122. француска дивизија заузела је Добро поље, у току наредне ноћи, у садејству са десним крилом Дринске дивизије (6. пук) заузела је Соко, чиме је пала прва непријатељска линија.
Југословенска дивизија прошла је у току поподнева кроз распоред француских трупа прве линије и, наступајући силовито, избила већ ујутру, 16. септембра, пред Козјак, а Дринска дивизја пред Градешничку реку. Другог дана офанзиве Југословенска дивизија овладала је Козјаком, а делови Моравске дивизије Кучковим Каменом.
Увече, 16. септембра, заузета је друга линија бугарских положаја, чиме је фронт пробијен и отворен пут ка Кавадару, пошто Бугари нису имали других утврђења на десној обали Вардара.
У следећа три дана српске армије су прешле у енергично гоњење, тако да је 20. септембра Југословенска дивизија стигла у Кавадар, а Коњичка дивизија у Возарце, док су трупе 1. армије генерала Петра Бојовића прешле Црну Реку и напредовале уз Дренску планину.
Следећег дана дивизије 2. армије избијају на Вардар, а Прва армија пресеца везу Битољ – Велес између Прилепа и Извора. Делови Друге армије заузеле су Градско, где је била велика база за снабдевање непријатељске војске.
Друга српска армија и Коњичка дивизија даноноћним маршевима и борбама гониле су непријатеља правцем Кавадар – Штип – Кочане – Царево Село, а Прва армија је пресекла велешки пут и избила на пут Скопље – Куманово – Ћустендил и прекинула једину одступницу бугарским дивизијама ка Софији, присиливши их да положе оружје код Младог Нагоричана.
Кад су се у победоносном маршу српске трупе приближиле граници Бугарске, спремне да наставе продор ка Софији, Бугарска је, не губећи више ни тренутка, упутила емисаре у Солун како би од савезничке команде, нудећи примирје, измолила заповест да се заустави даљи марш српске војске.
Свесни својих злочина у Србији, чиме су навукли гнев не само српског народа већ и читавог слободољубивог света, Бугарси су се бојали освете. Али, српска војска није желела да се свети. То се најбоље видело по човечном поступку према бугарским заробљеницима који су се масовно предавали, тако да ихје за само неколико дана од пробоја Солунског фронта било више од 90.000. Том приликом заробљено је и 800 топова, да пе помињемо други ратни материјал.
Бугарски емисари прихватају све услове савезничке команде у Солуну: неодложну и брзу евакуацију свих територија које је Бугарска запосела у Србији и Грчкој, демобилизацију целокупне бугарске војске, враћање свих савезничких заробљеника – војних и цивилних, стављање под савезничку контролу слагалишта оружја, муниције, коња и друге опреме демобилисаних јединица, запоседање важнијих стратегијских тачака од стране француских, енглеских и италијанских трупа на бугарској територији, предају и заробљавање свих бугарских трупа које се налазе западно од упоредника на коме лежи Скопље.
Бугарска влада је пристала на све – само да српске трупе ие би прешле њену границу, страхујући од освете за злочине које је њена војска починила у Србији.
Када је саопштено да је Бугарска потписала примирје у Солуну, војвода Степа Степановић је у наредби својим трупама саопштио ту вест овим речима:
„Друга српска армија је снагом грома разбила бугарску армију и брзином муње напредовала и закуцала на врата Софије. Бугарска се бацила на колена и предала савезничким армијама. Њена судбина, и овога пута, одлучена је на Брегалници …”
Командант савезничке војске на Солунском фронту, генерал Франше д’Епере, још у првим данима пробоја, известио је Париз:
„Операције се морају успоравати, јер нема комуникација ради добацивања хране француским трупама које напредују. Једино српским трупама нису потребне комуникације – оне иду као олуја напред …“
Та констатација нарочито је потврђена у доцнијем периоду офанзиве, после бугарске капитулације. Док су се савезничке армије прегруписавале у Македонији да би кренуле према новим стратешким циљевима, српска 1. армија је грабила на север, оставивши иза себе савезничке трупе више од 200 km. Савезници су се још увек налазили у Македонији, док је 1. армија гонила непријатеља долином Мораве, ослобађала градове, а 1. новембра победоносно ушла у измучени Београд.
Непријатељ је дефинитивно пребачен преко Саве и Дунава.
Тих дана је и Турска капитулирала.
Београд је одушевљено дочекао своје ослободиоце.
Српска војска је хитала даље: пошто је до 3. новембра 1918. године ослободила целу Србију, прелази преко Дунава, Саве и Дрине и гони непријатеља који у повлачењу руши све иза себе. Истог дана једна чета Прве армије прелази Дунав код Великог Градишта и напада немачке јединице које одступају према Белој Цркви. Тога дана 3. повембра, делови Друге армије улазе у Вишеград. Сутрадан је Босанско Народно Вијеће упутило молбу да српске трупе што пре дођу у Сарајево. „Јадранске трупе” формиране од једног пешадијског пука и једног брдског дивизиона Југословенске дивизије уз помоћ црногорских устаника разбиле су 47. аустријску дивизију и 30. новембра освојиле Скадар, а потом наставиле марш према Цетињу, Котору и Дубровнику.
Петог новембра мађарски делегати, грофови Карољи и Бакон, долазе лађом у Београд ради преговора о закључењу мира. Тада су се одупирали да повуку своје трупе иза линије Темишвар Арад – Суботица – Баја, како је од њих захтевано. Међутим, Прва српска армија је наставила да гони непријатељске трупе правцима Вршац – Темишвар и Нови Сад – Суботица – Будимпешта. Око 20 часова, 13. новембра, претходнички батаљон српске војске ушао јс у Суботицу, три и по часа касније нова мађарска делегација, суочена с том ситуацијом, потписала је конвенциу о примирју коју су у Београду диктирали начелник штаба српске Врховне команде војвода Мишић и командант француске Источне армије генерал Анри. То је, уједно, било последње примирје у првом светском рату.
Наредних дана српске трупе су поселе сва пристаништа од Бакра до Скадра, сем Задра, у који су ушли и Италијани.
Хроничари тога времена бележе „да је српска војска у свим овим крајевима одушевљено дочекана.”
