Командант Одбране Београда генерал Михаило Живковић, уз чије име се у то време готово обавезно писало и „гвоздени”, јер је у јединицама којима је командовао пре избијања рата завео гвоздену дисциплину, једном је био у прилици да и сам каже нешто о јуначкој одбрани Београда. Његов прилог објавиле су „Београдске општинске новине“ у двоброју од 19. октобра 1930. године.
Ево његове оцене:
„Догађаји који су се одиграли у току неколико дана код Београда и у његовој околини представљају низ упорних и крвавих борби, какве није било у овом дугом периоду рата на нашим фронтовима.
Нападнути неколико пута јачом снагом, и у артиљерији и у пешадији, наши су се војници херојски борили да би спречили непријатељу прелазак преко Саве и Дунава, очували своје положаје и спасли престоницу.
Око 360 топова, немачких и аустроугарских, грувало је над Београдом. Само у току 6. октобра бачено је на Београд и непосредну околину до 25 хиљада артиљеријских зрна, поглавито већег калибра. Наше су трупе издржавале невероватно ову ураганску ватру непријатељске артиљерије. Оне су вршиле и контранападе и враћале своје положаје које је непријатељ био отео (Дедиње, кланична пруга поред Дорћола). Било је јединица које су имале преко шездесет процената губитака у официрима и војницима.
И да није одвучена главна снага наше војске на источни фронт према вероломним и подмуклим Бугарима, чиме су и трупе Одбране Београда знатно биле ослабљене, не би немачка и аустроугарска војска била у стању да овлада Београдом!
Херојско држање наших трупа код Београда јасно потврђује и један радио-телеграм, ухваћен у Врховној команди у Крагујевцу, којим Макензен, главнокомандујући целокупним фронтом према нама, јавља: „Наишао сам на врло јак отпор Срба код Београда и тражим појачање”. (Макензен је тада био више Земуна у Старој Пазови, у кући Србина Николе Петровића).
Резервни артиљеријски немачки поручник, асистент једног професора хемије у Немачкој, био је заробљен испред Рековца као батеријски извиђач. Приликом саслушања навео је како је учествовао у борби при освајању Београда и да су се сви дивили храбром држању наших војника. Том приликом је рекао: „Ми, Немци, поштујемо и уважавамо ваш малени, храбри српски народ, али нам је од потребе да покоримо Србију и отворимо себи пут за Цариград, јер нас ви у томе спречавате.”
Познати немачки писац Штајгеман у своме делу о историји светског заплета представио је херојске борбе трупа Одбране Београда и с дивљењем говорио о њима. Он на једном месту наводи и ово: када је отпочела офанзива и страшна ватра немачке и аустријске артиљерије свих калибара, од брдских топова па до мерзера 42 cm, српске трупе нису клонуле нити одступиле упркос страшном дејству те артиљерије, већ су биле спремне да непријатеља, када буде прелазио, с прикупљеном снагом дочекају на решавајуће место баце натраг у реку … Својим херојским држањем трупе Одбране Београда оставиле су сјајан пример покољењима, како се треба борити за своју отаџбину.
Чувени немачки тактичар и писац, пуковник Емануел, у својој књизи, која је изашла 1919. године, у одломку „Пропаст Србије и Црне Горе” наводи:
,,Код Београда су се одигравале веома упорне борбе. Стари град београдски датира, додуше, још из турских времена, али има извесну природичну јачину на високој обали ушћа Саве и Дунава, али на дејство нових, тешких оруђа није отпоран. Залеђе саме вароши пење се терасасто до знатних висина, које се на југу у брду Авали уздижу до 565m. Овај бреговити терен Срби нису ојачали непрекидним повезаним линијама, него вешто уређеним, малим утврђеним групама и материјалом, тако да је била спремљена добра одбрана по одсецима.
Напад Кешове армије базирао је на идеји да Стари београдски град стави под јаку ватру, ради рушења утврђења. Пешадијски напад вршио се у две колоне, при чему је лева наступала преко Великог ратног острва, на саставу Саве и Дунава, против саме Тврђаве; а десна је прешла Саву код обе Аде Циганлије и варош напала обухватно, са југозападне стране.
За прелаз су спремљени сплавови за веслање, који су под заштитом артиљеријске ватре пуштени у воду.
Седмог октобра извршено је пребацивање предњих делова. Увече продреше аустроугарске трупе, које су биле на левом крилу, а у северном делу вароши узеше јуришом цитаделу и суседне српске батерије.
Рано, 9. октобра, прокрчише себи пут и немачке трупе ка вароши са западне и југозападне стране, заузеше доминирајуће висове, топчидерску железничку станицу и Краљев двор.
Око подне, кад је отпор Срба био сломљен у даљим деловима вароши, залепршале су се, према аустроугарском извештају, на Двору српског краља заставе Аустро-Угарске и Немачке.
Уличне борбе у Горњем граду продужиле су се и ноћу 8. и 9. октобра и тек су 10. октобра немачке и аустроугарске трупе, наступајући преко Београда и заузимајући висове југозападно, јужно и југоисточно од вароши, постале неограничени господари прелаза.
При заузећу Београда, српска војска, која је овде увела у борбу најмање 20.000 бораца и по свим сведочанствима се храбро борила, претрпела је врло велике и крваве губитке. Победиоцима је, по аустроугарском извештају, пало у руке 35 топова, много пушака, муниције и осталог ратног материјала. Заробљено је преко 600 људи. Аустроугарска дунавска флотила похватала је масу речних мина које су Руси поставили.
Тако је пошао за руком тежак задатак да се Дунав пређе на четири места. Ми смо видели да је само у граду и око Београда дошло до огорчених борби у којима су немачке и аустроугарске трупе показале надмоћност над српским трупама, не само у својој артиљерији, већ у сваком погледу”.
Има нетачности у наводима пуковника Емануела, које се састоје у овоме:
Нетачан је податак да је наша снага у том моменту бројала 20.000 бораца. Ми смо тада имали највише 16.000 и то није било све сконцентрисано код Београда, већ развучено по целом фронту, који је износио око 60 km.
Нетачан је податак да је лева колона (аустро-угарска) наступала само преко Великог ратног острва. Преко Великог ратног острва наступао је само један део, који је у почетку био делом потучен, а делом заробљен на Јалији код Града. Други део снага наступао је са леве обале Дунава, код острва Кожаре, вршећи прелаз код Дунавског кеја и испод њега.
Нетачан је податак да је непријатељ отпочео прелаз преко Саве и Дунава 8. октобра, већ је то било у зору 7. октобра.
Нетачан је податак да им је пало у руке 35 топова као плен. Пуковник Емануел наводи, истина, да је то по аустријским подацима, но тај податак, као ни многи аустријски подаци, није тачан. Они су нам узели свега 20 топова, који су били онеспособљени у току борбе, а неки од њих имали воловску запрегу те нису могли бити извучени. Може бити да Аустријанци рачунају у овај број 35 и оне старе топове које су нашли у Тврћави а које су нам Турци оставили још у доба кад су нам Тврђаву предали, а који сада имају само музејску вредност.
Најзад, нетачно тврди пуковник Емануел кад вели да су аустроугарске и немачке трупе у борбама код Београда показале показале надмоћност над Србима, не само у својој артиљерији, већ и у сваком погледу.
Немачке и аустроугарске трупе биле су не само неколико пута надмоћније у артиљерији и са огромном количином муниције, коју су нештедимице трошили, већ су биле неколико пута јаче и у пешадији.
Да смо имали бар половину оне снаге, којом су располагали Немци и Аустро-Мађари, тешко би било претпоставити, после оних херојских борби наших војника, да би они овладали прелазима на Сави и Дунаву и заузели Београд.”
