А писмо за Крагујевац?
Код једне удовице, родом из Крагујевца, која је становала у Битољској улици у Београду, насилно су се уселили аустријски официри.
Кад су чули одакле је, сваког дана су је овако задиркивали:
– Спремите писмо ако имате кога у Крагујевцу. Ми сутра идемо у тај град, па ћемо вам учинити услугу.
Жена је само ћутала. Истина, стрепела је од такве могућности, али Швабама није хтела ништа да каже.
У то време почела је српска противофанзива па су се Швабе одиста спремале да напусте Београд, али не да крену према Крагујевцу, већ да беже преко Саве и Дунава.
Купећи ствари, аустријски официри похиташе из куће, а домаћица викну:
– А писмо за Крагујевац?!
Швабе нису више имале времеиа ни да се окрену и примете њен осмех.
Рањен на Торлаку
У једну од крагујевачких болница пристижу рањеници из Колубарске битке. Донеше, тако, и једног Сврљижанина, с ранама на десној нози – од митраљеског рафала – и на грудима, од шрапнела. Али упркос ранама, војник је био весео.
– Где си рањен? – пита га болничарка журно припремајући завоје.
Знам да ћеш се обрадовати, сестро, кад ти кажем: чак пред Торлаком … А наши су, ваљда, већ у Београду …
Ама, не питам те то, него где си рањеи: у груди, кук, ногу, руку …
– А то ме питаш! То је већ споредно! Главно је да нисам рањен негде око Лапова или Багрдана, већ на Торлаку. А то ће рећи пред Београдом! Не стигох да и ја појурим Швабе из Беогрда …
Огањ око Аде Циганлије
Све што је написано о одбрани Београда у првој и другој ратној години, премало је према ономе што су учинили браниоци. Они који још трају животом, морају напрегнути сећања да би отргли од заборава оне тренутке што ће новим нараштајима служити као пример пожртвовања и истрајности у одбрани прага своје отаџбине.
У другој ратној години, посебно у септембру и октобру, вођене су крваве борбе на Ади Циганлији. Како је те битке доживео мајор Милан Радојевић, командант ада – Цнганлије, Мале Аде и Чукарице види се из његовог дневника. Мајор Радојевић је ову дужвост преузео од мајора Свете Ђукића, који је написао да су све аде на Сави и Дунаву биле крваве капије, пред којима су падали освајачи.
,,… Преко Аде Циганлије иде се Београду иза леђа. Само преко Бановог и Топчидерског брда, Дедиња и Торлака, Београд се може освојити.
Зато је овај правац поверен немачким трупама и маси артиљерије.
Положај Аде Цигаилије протезао се од порушеног савског железничког моста па до узводног врха Велике Аде Циганлије, обухватајући Малу Аду, или Зимовник, и адицу Заногу. Импровизована флотила команде Аде Циганлије дејствовала је до дана напада и према осталим одсецима одбране Београда.
Велику Аду држао је 1. батаљон VII пука II позива са два митраљеза на узводном врху Велике Аде. Сем два реда пољских окопа никаквих других фортификацијских објеката није било. Адицу Заногу држало је једно одељење.
Малу Аду, која је у ствари само један насип – спојен на горњем узводном врху с левом обалом Саве – бранила је једна чета и два вода из 3. батаљона истог пука. На узводном делу, према споју с обалом, била су два митраљеза. Насип зимовника употребљен је као грудобран за одбрану.
Импровизовану флотилу чинили су: енглеска шалупа наоружана са два торпеда, једним топом и једним митраљезом, са енглеском посадом и под енглеском командом; брзи моторни чамац „Слобода” са руском посадом; оклопљени пароброд ,,Тимок” на коме се почео монтирати револверски топ; оклопљен моторни чамац „Јадар” с једним митраљезом у куполи, моторни чамац „Победа”, који је имао место за митраљез, моторни чамац ,,Св. Ђорђе” и више дереглија, око стотину рибарских чамаца, више шлепова и сплавова. Довршавана су још два јача блиндирана чамца, која су могла да приме топове и митраљезе у куполама.
Посада на свим овим објектима била је састављена од странаца ван војне обавезе, и од дечака који су чинили митраљеску и топовску послугу. Напад Немаца извршен је при најинтензивнијој организацији ове импровизоване флотиле која је често пркосила моћној дунавској флотили.
Петог октобра, око 2 часа по подне, један немачки аероплан издигао се над Београдом и кружио преко Врачара, Бањице, Дедиња, Бановог брда и Београда. Одмах је отпочела дејство тешка артиљерија на Доњи и Горњи град, Калемегдан, Карабурму и Источни Врачар. У киши наших противавионских шрапнела, аероплан је вршио коректуру метака своје артиљерије.
Тежња је била да се открије браниочева артиљерија, да би се сутрадан уништила.
Са заласком сунца, артиљерија је престала. На Аду Циганлију спуштен је још један, тек довршени моторни оклопљени чамац и крштен именом „Далмација“. ,,Босна” је још била у раду.
Следећи дан освануо је мутан и суморан. У подне се разведрио, а увече опет замутио. Око осам и по часова, одједном као из кабла, сручио се огањ на целом фронту и из свих могућих калибара: од ровова па све уназад до Кошутњака и Дедиња. Прва зрна од 305 mm почеше падати на фабрику шећера, где је била Команда Аде Циганлије, и бродарску радионицу, где су се спремала и поправљала пловна средства.
Аду Циганлију обавио је густ, црн и жут дим темпираних зрна. Из фабрике шећера и чукаричких кућа куљала је ватра, летеле су греде, камен и црвена прашина, као да их безбројни вулкани раздиру. И Мала Ада је сва у диму, из којега сваког секунда сине пламен, полете поломљене гране и млазеви воде.
Потмули звуци далеких тешких топова, стрховита детонација њихових зрна, писак мониторске и обалске артиљерије – све се то сливало у неку чудну хармонију, која подсећа на посмртна звона; то је излив моћи технике за уништење човека, али технике која освешћује и позива на крајњи отпор. За трен ока читаве зграде претварају се у дим и прах, као да нису ни постојале. Из савског корита сваког часа издижу се гејзери воде, а по површини плутају убијене рибе.
За све то време пешадија је на својим местима. Техничке јединице играју шаха по усеку Аде Циганлије. Човек се на такав пакао навикне. Све се руши и прекопава, али људских жртава још нема.
Мрак настаје, али нападачева артиљерија дејствује истом силином. Све телефонске везе су искидане. Сви напори да се успоставе – бивају безуспешни. Оклопљени шлеп, који је служио за прихват посаде са Мале Аде, потопљен је. Моторни чамац „Слобода” разнесен је као да је од картона.
У први мрак моторни чамац ,,Победа” односи посади на Малој Ади храну. Цела флотила запоседа своје објекте, готова да се упусти у борбу. Енглески мајор Кер очекује наређење на својој шалупи, која је заједно са осталим објектима под егалном шрапнелском ватром.
Ни у поноћ бесни вихор не престаје.
Седмог октобра наставља се паклена ватра. Флотила крстари између Мале Аде и Чукарице, будући да је телефонска веза стално у прекиду: Око 2 часа по поноћи, командир мртве страже са Велике Аде према Црпари јавља да непријатељ подиже мост. Одмах се у извиђање упућују енглеска шалупа и оклопљени чамац „Јадар”. Шалупа, с дрвеним коритом, бива дочекана ватром и враћа се. „Јадар” продужује узводно, али не примећује ништа на води. Топ са Црпаре враћа га.
Око 3 часа наше трупе отварају према средини Аде брзу пешадијску ватру, а исти командир јавља да се непријатељ понтонима приближава обали Аде Циганлије. ,, Јадар” поново одлази у извиђање и наилази на масу понтона, који су отерали нашу предстражу и врше искрцавање на обалу. На Ади Циганлији настаје борба пешадије. Немци проширују фронт према узводном врху Аде Циганлије.
„Победа” и ,,Св. Ђорће” наизменично одржавају непрекидну везу с Малом Адом, на коју Немци такође нападају. Упућује се једно одељење бродара с обичним чамцима ради сваке евентуалности, пошто су све телефонске везе искидане. Друга таква група остаје у рукавцу Топчидерске реке, испод моста на путу за Београд.
У зору „Јадар” прелази на Малу Аду и преноси прву групу заробљених Немаца из 102, 104. и 108. пешадијског пука. Они изјављују да су дошли с руског фронта до Батајнице, па трчећим кораком до Аде Циганлије, јер су два часа каснили с прелазом. Прочитана им је, пре напада, заповест: да пред собом имају непријатеље какве до тада нису имали, који се херојски боре на свом земљишту.
Кишовит дан, као да и небо плаче над овом нечувеном костурницом, где се животи гасе, кости дробе и ломе, а делови људског меса разносе по ваздуху да би пали на преривена поља Аде Циганлије. Средином Аде, од врха до дна, ври пушчана и митраљеска ватра. На Малој Ади слила се пушчана, митраљеска и топовска паљба свих калибара. Заједно с кишом сручују се усијано гвожђе, челик и огањ. Задњу ивицу Аде Циганлије, Чукарицу и Баново брдо прекопавају зрна највећих калибара. Немци завршавају пребацивање трупа и спажно притискују. Упућују се на Велику Аду још 2 чете из 4. батаљона истог пука, са два митраљеза. Као резерва долази на Чукарицу један батаљон из X кадровског пука.
Око осам сати немачке трупе потискују нашу посаду са узводног врха Аде ка горњем мосту. Одмах пребацују своје нове чете и митраљезе. Један немачки поручник са два митраљеза и послугом залази у савски рукавац између десне обале Саве и Аде Циганлије, да би с леђа тукао наше јединице. Али, опажен и дочекан ватром са Аде, спушта се током воде са онеспособљеним возарима, те га наши бродари с веслима, без пушака, заробљавају.
Одмах се ови заплењени митраљези пласирају на десној обали Саве према доњем, низводном прху Аде, где немачка пешадија упорно надире. Дечаци, београдски добровољци, постају митраљески послужиоци и успешно дејствују према средини Аде.
„Победа” долази и јавља да командир посаде са Мале Аде тражи пешадијску и митраљеску муницију која му понестаје. Муниција се из бојне коморе доноси на ушће Топчидерске реке и ту је „Победа” прихвата. Али, чим се појављује на Сави, дочекује је један митраљез са савског железничког моста и онеспособљава за покрет.
По подне, у један мах чују се громски узвици на Малој Ади, а потом настаје гробна тишина. „Јадар” на који се тог часа претворила муниција за посаду Мале Аде, полази у извиђање. Али чим се појавио иза низводног врха Велике Аде, дочекују га два митраљеза са Мале Аде. То је значило да се посада са Мале Аде часно одужила свом позиву и до последњег метка издржала у борби, која се завршила ножем у прса.
„Јадар” скреће узводно и отвара ватру с бока и иза леђа на Немце који се ближе низводном врху Велике Аде. Под унакрсном ватром топова са Црпаре и митраљеза са Мале Аде „Јадар” се повлачи, али тек кад је немачке редове усколебао, те их је наша пешадија потисла на ивицу према средини Велике Аде. Пребацује се и остатак 4. батаљона VII пука II позива, пошто је цела посада Аде Циганлије преполовљена и остала готово без официра.
Добровољци, дечаци са „Победе”, скидају митраљез, па га на рукама носе према средини Аде и ту отварају ватру. „Јадар” још једном залази иза леђа и отвара бочну ватру, али га један немачки митраљез с дрвета на Ади дочекује блиском ватром и враћа. Други митраљез туче овај наш, њега дечаци – послужиоци остављају па јуришају на усколебане Немце заједно с четама VII пука II позива. Но, и они су убрзо избачени из борбе као теже и лакше рањени.
Предвече су Немци продрли и до испод ужег мостобрана, а горњи пешачки мост су бродари пре повлачења раскинули. Мрак је задржао даље продирање ка мосту, али пешадијска ватра није престала ни на Аду, ни артиљеријска на позадину.
Два батаљона VII пука II позива уложила су натчовечанске напоре да задрже навалу Немаца, где су снаге биле један против четворице. Наши батаљони су преполовљени, али је и немачка дивизија, и поред огромне артиљеријске помоћи, скупо платила освајање првих стопа српског земљишта.
Рањеника је било толико да се није могла чекати ноћ за евакуисање у позадину, већ су се по дану и под заштитом српске пољске артиљерије с Бановог брда морали пребацивати.
Чим је настала већа помрчина батаљон X кадровског пука посео је мостобран, а остаци батаљона VII пука II позива повучени су у позадину код марвене болнице на Михаиловцу.
Наређена је припрема за евакуисање Аде у случају јачег надирања. Мост на балванима миниран је на свим везама и ленгерима. Пионири, који су га минирали, чекали су даља наређења у заклону на мосту. Учињен је распоред бродара за потапање свих пловних објеката.
Око 9 часова увече енглески мајор Кер захтева да са својим шалупом нападне Немце на Ади Циганлији, али му се не допушта да не би тукао и наше трупе које су у непосредној близини Немаца. Он решава да је потопи, али од силне пешадијске и артиљеријске ватре не може ни да приђе обали. Оставља да је ми потопимо, а он напушта бојиште под најжешћом ватром.
Целе ноћи ватра не попушта. Под таквом ватром настало је извлачење муниције, каблова и других нужних материјала, па и револверског топа с „Тимока” и непотребних митраљеза, чија је послуга онеспособљена за даљу борбу. С највећим ризиком и са неколико рањених бродара скинут је митраљез са енглеске шалупе.
Осмог октобра, око 4 часа ујутру, према стању на целом фронту, наређује се потапање објеката, евакуисање Аде Циганлије и уништавање моста између Аде и Чукарице. Одмах се приступа послу. Сви објекти се потапају. Енглеској шалупи не може да се приђе. Баца се бомба у задњи део и она брзо тоне.
Већ је почело да свиће кад се последња чета X кадровског пука повлачила из мостобрана. Настаје рад пионира на раскидању моста. Упаљена су прва минска пуњења … Немачка артиљерија рафалима туче мост уздужно, а излаз уздужно и попречно. Сваког трена зарију се по четири гранате у балване моста а вода на тим местима покуља увис и укваси мост. Сви су штапини мокри. Пионири неком неприродном хладнокрвношћу, у овој киши разорних зрна и шрапнела, припаљују цигаретама уквашене штапине.
Полукруг немачке пешадије густом врстом у стојећем ставу с пушкама к нози, пред самим мостом, посматра рад ова два натприродна бића. Нико и не мисли да пуца на њих. Тај час паљења мина, посматрачима на обали чини се као вечност…
У киши граната и шрапнела, на домаку небројених пушчаних цеви, над минама, које експлозије с воденим млазевима непрестано гасе, хладнокрвно ће извршити своју дужност! То се тешко да и замислити.
Ваљда је зато немачка пешадија стајала и посматрала јединствен пример храбрости и савесности, пример како један народ брани свој кућни праг”.
