Шта се оног кобног 7. октобра збивало на Дунавском кеју, како је рањен Кирхнер, које су биле његове последње речи – види се из казивања Живка Кезића:
„Седмог октобра, око 2 сата иза поноћи, један ордонанс успева да се провуче кроз кишу челика и гвожђа и да дође до команданта да га извести да је непријатељ успео да се пребаци преко Дунава, да је овладао насипом железничке пруге – Јалија – Кланица и том приликом заробио наша два вода из X кадровског пука и VII пука II позива.
О осталим деловима фронта Одбране Београда ништа не знамо. Неизвесност страшна. Праве се разне комбинације, али се ништа поуздано још не зна. Шта је у предњим линијама? Долази други ордонанс и извештава да је на Јалији стање критично и да су трупе које бране Дунавски кеј претрпеле озбиљне губитке. Треба им што пре помоћи. Командант стао, замислио се, трља знојаво лице. Куда да упути једну резерву коју има?
Пала је одлука. Нареди да наш Сремски одред крене што пре најкраћим путем ка Дунавском кеју – Јалији, да нападне непријатеља који је прешао и да га на сваки начин уништи и ослободи железничку пругу; јер нам је она на том делу одбране најважнија тачка.
Крену одред, изађе на Велики Каалемегдан, затим поред кафане „Српски краљ” поред Реалке, ухватисмо Улицу Цара Уроша и кроз кишу челика поћосмо ка Јеврејској мали. Уз пут трпимо губитке. Ћуте и рањени и контузовани; ниједан се глас не чује. Једино се гледало да се што пре дочепамо железничке пруге и Дунавског кеја.
Око 3 сата по поноћи сусрећемо рањенике. Иду полако поред већ срушених кућа, стењу, ране им непревијене, завоја нема, јер су их раније утрошили за своје другове. Испред и позади њих, чим који кров куће догори, свали се и уз гресак поново избија пламен, који захвата рањеног јунака. Рањеници цепају одело, бацају га устрану па наги грабе да се што пре извуку из овог земаљског пакла.
Стигосмо до кафане „Јасеница”, кафана још читава, али су зато све куће око ње у пламену. Крше се греде, падају димњаци, зидови, ограде и разни кућни украси, све се то претвара у прах и пепео. Из мемљивих и нiских подрума чују се уплакани гласови стараца, жена, и деце:
– У помоћ, браћо, ако Бога знате! Има нас пун подрум, али не можемо напоље. Кућа нам је срушена а отвори сви затрпани.
Пролазимо поред њих, не могавши да им пружимо помоћ, јер је опасност још већа на железничкој прузи.
Стигосмо до првих редова кућа на Јалији. Све су у пламену. Нигде пролаза за железничку пругу. Направисмо мали пролаз уклањањем цигала и догоревајућем материјала. Сјурисмо се у једну авлију која гледа на пругу, скуписмо се и, пошто се припремисмо за напад, кренусмо.
Без иједне речи, без пуцња и галаме поскидаше бајонете са својих пушака, повадише каме из тозлука, отшрафише страшне, четвртасте бомбе и на знак пиштаљке засветле цела линија поред железничке пруге као муња пред велику буру.
Настаде блесак, потмула тутњава, одмах затим затресе се земља. Зачу се кратко, али громко „Ура!” Настаде клање и јаук. За минут се све стиша. Храбри добровољци постадоше господари железничке пруге на линији од кафане „Златни шаран” па све до Кнез-Михаиловог венца. Задатак је завршен: лево и десно од нас исправише се линије одбране, ухватисмо везу и тада отпоче страшна, незапамћена борба. Непријатељ, видећи да је браниоцима на Дунавском кеју пристигло појачање, удвостручи брзину око превожења; поред два уведе у дејство још три монитора, и отпоче да бије фронталном и бочном ватром.
Бије нас артиљеријом с Бежанијске косе, са монитора, с Борчанске аде и из свих бара око Овче и Борче. На Дунавском кеју пакао, какав ум није у стању ни да замисли. Старе топарнице с Београдске тврђаве прскају као мехури, страшан дим, камење, цигле и комади гвожђа засипају нас као киша.
Тешка артиљерија окомила се на Кеј и туче немилице. Мале и слабе јеврејске куће, скоро читаве, дижу се у ваздух. Јаук и писка деце пролама се кроз рушевине.
Чујемо их, али смо немоћни да им помогнемо. Непријатељски аероплани круже више нас као птице злослутнице, спуштају се сасвим ниско, чујемо њихово клопарање али их од дима и прашине од рушевина не видимо, нити их можемо гађати из пушака. Чим направе круг на неком месту, одмах се оспе читава киша тешких и лаких тонова.
Аустро-немци превозе своју војску свим могућим средствима, почем од обичних рибарских чамаца, па до челичних монитора са шлепомима. Цео ток Дунава препун је пловећих објеката; црне се на води као дивље пловке. Наша артиљерија их је тукла све док није и сама уништена. Када је већ постала неспособна за двобој са страшним оруђима нападача, сва је одбрана прешла на танке пушке, бајонете и страшне ручне бомбе.
Наша посада, заклоњена иза железничког насипа и пруге, нишани и гађа чамце, шлепове, моторне чамце и мале бродове, који превозе у гомилама непријатељску војску; али је зрно пушке исувише слабо да пробије челик. Тону дрвени чамци и дереглије, а неки пуни погинулих продужују пут низ Дунав ка Смедереву. Ипак, придолазе свеже, многобројне снаге силног непријатеља које попуњавају настале празнине.
Рањени командант Кирхнер кроз зубе саветује:
„Јунаци, ја сам рањен, и то тешко. Ја одлазим, а ви слушајте свог новог командира. Не дајте Дунавски кеј! Борите се до последњег! Збогом … !
Јуриш за јуришем. Како који део непријатељске војске пређе преко Дунава и искрца се на обалу Јалије, командује се: „Напред!” Сатерамо их у блато, побијемо знатан део, али гомиле пристижу… Гину, али се попуњавају. Нас је све мање и мање; непријатељски редови и артиљерија све многобројнији. Снага нас издаје, дим нас гуши, а страшна жеђ нам и глас одузима … Отпоче рушење железничке пруге. Непријатељ бије свим могућим оруђима. Како која тешка граната, испаљена из топова 305 mm, падне на пругу, подигне је из лежишта, баца увис као сламку, захукће кроз ваздух и одмах затим тресне свом тежином на кровове кућа, на ледину крај Дунава, преко улица. Кога удари, пресече га …
Око подне, стиже нам појачање – једна чета пионира под командом резервног капетапа Здравка Васковића. Помоћ је добродошла. Напад је одбијен, а ми смо у контранападу помакли
своју линију за чтавих педесет метара ка Дунаву.
Испред нас јс била нека караула која нам је много сметала а непријатељу добродошла, јер се ту, под заклоном, привлачио и гомилао. Пионири, под командом свог старешине, кренуше напред. Помоћу пијука срушише зидине упаљене карауле и омогућише нам прегледан терен. Том приликом погинуше два или три пионира.
Око два сата по подне стигоше нам у помоћ и жандарми са неког резервног положаја. То је била последња резерва. Помоћ нас овесели и скиде терет с душе. Када су жандарми приспели, Је- врејска мала је представљала праву рушевину. Нигде читаве куће није било, нигде заклона. У својим плавим унпформама били су мете. Напред, испред жандарма, ишао је, прав као стрела, поручник Рајко. Када су прошли тесном улицом која води кроз Јеврејску малу на Јалију, развили су се у стрелце и кренули напред.
Непријатељ их је приметио и обасуо страшном артиљеријском и пешадијском ватром. За непуна два сата сви су официри или изгинули или су били рањени. Жандарми су се лавовски борили, али их је страшна ватра срушила. Место где су били у нападу плавило се као цвеће у ливади. Остатак жандарма умешао се у јединице које су биле на Дунавском кеју и продужио борбу.
Увече стиже нам у помоћ и 14. пешадијски пук. Ово вече било је критично; изгледало је да ћемо још исте ноћи сви до једнога бити мртви од гвожђа и усијаних цигли догоревајућих кућа и фабрика. Те вечери учињен је распоред за напад па линији од кафане „Златни шаран” до Робијашке баште.
Око три сата по поноћи, на знак трубача, кренули смо у напад. У средини линије био је Сремски добровољачки одред, десно 14. пук, а лево чете из X кадровског пука и једна чета из VII пука II позива под командом резервног капетана Спасоја Павловића. Напад није успео. Вратили смо се на полазни положај да ту сачекамо 8. октобар, трагични дан за све нас и нашу престоницу.
Још рано изјутра непријатељ је био решен да по цену великих жртава пређе преко Дунава и Саве, да заузме Београд и да се дочепа околних положаја. Он удара свом снагом. Ордонанси који долазе из вароши, носиоци рањеника који се враћају из Војне болнице и осталих превијалишта, причају страхоте:
– Варош је као мртвачница! Улице су препуне лешева. Све је закрчено рушевинама. Тешко је прећи преко улице. Видели смо полуделе жене; беже и некога дозивају, иако нигде никога нема.
Изгледа да је и Циганлија пала. Виде се само стубови дима и пламена. Чукарица гори, цела је варош у диму и пламену.
– Муниције нема, нема ни бомби! – јавља један добровољац.
Та нас вест уби! Рат је рат, али кад имамо доста џебане и сигурно оружје, лако нам је положај држати. А када и тога нестане, немоћни смо ма шта да урадимо. Наредник, добровољац, син равнога Срема, Радован Караксандић, кад је чуо за ово, скочио је и кроз највећи пакао отишао са неколико добровољаца, пронашао муницију и донео кроз порушене куће.
Ситуација је спасена; фишеклије и реденици били су попуњени и борба је продужена. Увече на фронту 14. пука, у Дубровачкој улици, прште тврда брана, снажна бујица аустроугарске и немачке војске крену улицама и ми се морадосмо провлачити кроз рушевине. Напустили смо Дунавски кеј, пун мртвих и тешко рањених наших најбољих јунака.
Окренусмо леђа Дунаву. Борба се пренесе на улице крвавог и лешевима већ загушеног Београда. Преко рушевина дођосмо у правцу улице која иде паралелно с нашом линијом одбране. Улица пуна мртвих бораца: једни као да седе, други леже с раширеним рукама, лица бледа као да су од воска; на њима крвави реденици с којима су се до пре три дана поносили и снагу китили … Банатска улица је постала мртвачница нашег одреда.
Погледасмо своје другове још једном и продужисмо прескакање врелих и усијаних зидина догоревајућих кућа у Јевресјској мали.
По изласку у Душанову улицу заустависмо се, поседосмо кафану ,,Дарданеле”, једну фуруну и кровове кућа. Сачекасмо колоне које су се кретале опрезно од Дунавског кеја. Чим су се појавиле осусмо на њих страховиту ватру. Праштале су бомбе као муње, пуцало се само у месо, јер су нападачи мислили да смо одавно на Славији. Настаде лом и пакао; пршти калдрма, пишти метак као стрела, али колона непријатељска све гушћа. Зачу се и пушкарање код електричне централе, испод Стаклене баште и негде око Горњег града.
Добисмо извештај да се једна непријатељска колона упутила од Малог Калемегдана и иде журно Страхињића Бана улицом. Остависмо Душанову и у трку кроз Краља Петра улицу избисмо на Зерек.
На брзу руку подигосмо барикаду преко улице и пред радњом „Пеливан” направисмо тврду бусију. Настаде тишина, нигде се ништа не чује, само с времена на време прошишти повише нас понека тешка непријатељска граната, која и даље руши већ порушени Београд и туче преостале грађане по београдским кућама. Пуче пушка, затим још неколико, па добровољци, „седмаци” и војници из четрнаестог пука повикаше:
– Ево их, удрите браћо!
Иде, заиста, непријатељска колона, као да је на вежбу пошла. Осу се паклена ватра из наших пушака, падоше бомбе, настаде јаук у непријатељској колони. Наши из стојећег става гађају и певају. Помрчина као у рогу, али из споредних улица непријатељ баца ракете и обасјава улицу у којој се створио пакао. Прва ракета, која је обасјала Краља Петра улицу, веома нас је зачудила. Нисмо могли да верујемо да иду у густим, збијеним редовима.
Наши нови плотун и – леш до леша. Читаве гомиле поубијаних и тешко рањених леже на проваљеној турској калдрми. Зачу се борба и испред старе Општине.
Наш одред се помаче удесно, с намером да поседне излазне улице које иду из Душанове улице, а то су: Вишњићева, Добрачина, Позоришна, Скадарлија и Цетињска.
За непуних 15 минута све ове улице биле су поседнуте и барикаде подигнуте. Прелазимо преко Велике пијаце. Бараке, дућани и корпе испретуране; испод дрвећа, на пијаци и на тротоарима, леже мртви и тешко рањени грађани и војници.
Повукоше се и остали војници и сви заједно поседосмо улице: Кнез-Михаилову, Чика-„Љубину, Васину (од Управе фондова до Позоришта), Добрачину, Позоришну и Скадарлију. Подигосмо барикаде од калдрме, чекамо колоне нападача.
После пола сата паде ракета испред Позоришне кафане и осветли нас, али осветли и нападача. Митраљез који је био постављен насред улице, отпоче дејство; загрмеше пушке, севнуше бомбе, отвори се улична борба. Непријатељска артиљерија поче поново да гађа варош: дижу се нови стубови дима и пламена.
Непријатељ својим ракетама откри цео свој фронт, па смо могли да видимо докле је дошао и који му је правац кретања. Посласмо још нека одељења да затворе правце који су нам били несигурни, а ми остадосмо на својим барикадама, чекајући нове нападе. Непријатељ покуша још неколико напада, али увек без успеха.
Дотрча један рањени добровољац, који је био на превијању, и јави да је непријатељ већ допро до Војне академије и да надире ка Славији. Морамо се, рече, на сваки начин осигурати у томе правцу, иначе можемо бити одсечени од наших трупа које су се повукле ка Пашиној коси.
Морали смо даље, у неизвесност, јер смо већ и везу с трупама изгубили. Кренусмо одатле ка „Руском цару”. Ту је била већ готова барикада, јако поседнута. Приђосмо ближе, прилегосмо, а
у истом часу зачусмо јако комешање из: Кнез-Михаилове улице. Одмах затим зачусмо неко пуцкетање, нешто као „жабице” које се купују деци о божићним празницима.
Од тога пуцкртања слух нам отупио, нисмо могли да схватимо шта се око нас дешава.
Нисмо пуцали, ћутали смо у највећој тишини све док се нападачи нису толико ослободили да су ушли чак и у кафану „Руски цар”.
Запалише свеће, поседаше около и, као да ништа није ни било на улици, отпочеше разговор …
Паде команда: „Пали”! Треснуше пушке, попрскаше прозорска стакла, погасише се свеће и наста јаук. Ми се потом један по један повукосмо ка Теразијама …
Када одступисмо од „Руског цара” непријатељска артиљерија обасу околину страшном ватром; њихови митраљези ступили су у дејство, али нису имали кога тући, јер смо се ми под заштитом мрака и створене гужве полако повлачили све даље и даље.
Стигосмо на Тркалиште, испред кафане ,,Гргеч”. Од наших трупа нигде ни трага ни гласа. С нама је једна чета из 14. пешадијског пука под командом једног резервног потпоручника.
Ту, пред кафаном, од трошних баштенских столица, столова и камења начинисмо барикаду, јачу и сигурнију но ма коју по улицама Београда. Чекасмо, гледасмо, али непријатеља ни од корова. Наша патрола, која је ишла према Новом гробљу, вратила се и јавила да се непријатељ пребацио до Врачара и да наступа према Екмеклуку.
Ради „исправке фронта”, упутисмо се путем ка „Седам кућа”. Стигосмо, око три часа, на место где је „Гашина кафана”. Лево од пута беше једна кафаница; заустависмо се и постависмо предстражу. Нема више ни избеглица, нема ни наших војника. Нађосмо се у чуду, не знамо где смо и шта да радимо! Свуда, на целом фронту Београда, тишина, нигде се ни пушка ни топ не чују, једино видимо пламенове и огромне стубове дима.
Око четири сата ујутру, незнајући шта да радимо, предузесмо опасан корак. Морали смо имати везу, по ма којој цени. Кренусмо одатле преко једне јаруге и упутисмо се венцем Пашине косе. Око пет стигли смо до „Тешића циглане”, више Топовских шупа, али ни ту не беше ниједног нашег војника; све је пусто, празно, испретурано и изобарано.
После неколико минута кренусмо на Трошарински ђерам, на угао Улице војводе Мишића. Одатле се упутисмо уз брдо поред Карађорђевог споменика ка Славији, Шумадијском улицом. На ћошку самог парка, према Звездари, сретосмо две жене, натоварене јастуцима и осталим ситним постељним стварима; журе ка Топовским шупама.
– Одакле долазите? – питамо.
– Идемо с Дорћола! Тамо се још води борба. Бежимо на Торлак …
– Која би то војска могла бити? Ко то после нашега изласка из вароши још води борбу на Дунавском кеју? Та вест нас је забринула. Па то значи да сам ја с Одредом отишао без питања и наређења! Изгубио везу! Нисам држао правац одступања! Нисам се борио храбро заједно са својим људима!
Гледам остатке Сремског добровољачког одреда: неколико жандарма и војника из разних пукова, који су изгубили своје јединице и пријавили се овој малој, храброј дружини, решени да издрже све патње и борбе у одбрани своје престонице. Погледах и наредих:
– Напред па како Бог и срећа дају!
Кренусмо и у трку стигосмо до Славије. Поред зида стоји официр наслоњен на карабин и дрема. Приђох му ближе, продрмах га и упитах:
– Ко сте ви и откуд овде сами?
Човек се трже и рече:
– Ја сам резервни коњички поручник, зовем се Чедомир Петровић. Борио сам се у разним саставима, а кад остадох без војника и без везе, овако уморан застадох да се мало поред зида одморим и уто заспах овако стојећи.
Добро, пошто немате команду, ви ћете бити под мојом комамдом. Поћи ћемо ка Теразијама.
Кренусмо Краља Милана улицом. Упутих четири патроле напред: у правцу кафане „Албанија”; другу, под вођством „Манета“ – Манојла Медића, у правцу железничке станице, трећу, под вођством Николе Војиновића, у правцу пијаце Зелени венац и четврту под вођством Душана „Мајке” (не сећам се презимена) у правцу Баталџамије.
Патроле одоше, расуше се, ми их изгубисмо из вида. Идемо за њима. Свуда гробна тишина, једино још видимо пламен и дим, чујемо крцкање грађе на упаљеним зградама мученичког Београда.
Стигосмо до „Лондона”. Ништа се не чује. Не видимо своје патроле. Тишина загонетна.
Направих распоред: пола добровољаца, жандарма и војника поставих иза хотела „Лондон”, а другу половину иза врачарске штедионице. С Чедом Петровићем изађох насред улице. Посматрамо мештане: вуку најнужније покућство и некуд журе. Заустављамо их.
– Куда бежите кад у вароши нема непријатеља?
– Е, господине, ко вам каже да нема! Иду од Калемегдана као мрави. Још синоћ су дошли до „Албаније”, али их је препад наше војске код „Руског цара” толико заплашио да су се одмах повукли у Београдску тврђаву и тамо ноћ провели. А сад, ево их, иду свим београдским улицама.
И, заиста, одмах после тога, наше патроле отворише ватру на делове непријатељске војске. Зачуше се и бомбе, које наше патроле из заседа и ћошкова бацају на колоне. Зачу се пуцањ пушака на железничкој станици, на Зеленом венцу и код Батал-џамије. Пођосмо напред, ка Теразијама.
Кад смо били насред Теразија наша патрола, која је била заклоњена иза ћошка „Балкана” отвори брзу паљбу на непријатељски коњички ескадрон који изби из Призренске улице.
Ступисмо у борбу. За неколико минута Теразије су опет биле чисте. Видећи да смо нападнути огромним снагама и да се не можемо сами борити по многобројним улицама, решисмо да се мало повучемо и сузбијемо фронт. Вратисмо људе иза старих заклона („Лондон” – Врачарска задруга). Остадосмо сами насред улице, преко пута старе Кенигове фотографске радње. Наједном, као гром из ведра неба груну плотун преко нас. Сависмо се, легосмо иза гвоздене бандере на улици.
Дадох знак војницима да што пре крену напред. Поседосмо камену ограду дворске баште из Краља Милана улице. Двор, стари и Нови, био је већ заузет: на старом се вијорила аустроугарска а на новом немачка застава …
Осуше на нас страшну пешачку ватру с дворских прозора и са зграде где је некада боравила наша дворска стража. Борба је заподенута и сад: издржати или изгинути … Сами смо, без игде икога, а трн смо у оку непријатеља. Ако нас похватају,зна се шта нас чека. Остаје једино борба до краја, или бекство.
Прихватили смо најтеже: борбу до краја! Одмах до прве гвоздене капије, удесно за око три метра, ударила непријатељска граната у камену ограду; камен избачен, зјапи рупа. Ту нам паде поглед. Решисмо да покушамо напад на дворску башту, да непријатеља збунимо, а после да у тој забуни одступимо ван домашаја његове непосредне ватре.
Пређе неколико добровољаца, али их унакрсна ватра покоси. Наредих одступање. Стигосмо до главне барикаде – „Лондон” – Врачарска задруга.
Таман смо завршили барикаду, кад зачусмо с Теразија страшну хуку и звекет. Поред Двора јури ескадрон копљаника; истурили дуга копља, окићена коњским реповима. Код нас – тишина, не чује се ни дисање последњих бранилаца Београда. Охоли царски копљапици приђоше већ на 30 метара. Паде комамда:
Бомбе бацај!
Полетеше наше старе, четвртасте бомбе и падоше међу царске копљапике … Задрхта земља, подиже се дим, али ми угледасмо коњске главе како се пропињу увис, а затим са искомаданим лешевима падају на калдрму.
Стиже вест да јури и други ескадрон. Чекасмо га и – сачекасмо! Нови талас бомби и – ескадрон је уништен. Задовољни смо. Комите, добровољци и жандарми покупише дугачка копља и окићене кожне каске да украсе своју слабу опрему и покажу својим друговима, када буду стигли на Торлак, да су они били последњи браниоци Београда и да се поносе што су царске копљанике онако сурово казнили.
Наша неизвесност потраја. Везе ниоткуд; заповест не примисмо читава 24 сата. Као да смо изгубљени, као да нам је суђено да своје изломљене кости оставимо овде по београдским улицама, као што су их оставили и наши другови на капији отаџбине и престонице, на Дунавском кеју, Никола Војиновић ,,Буца”, Душан ,,Мајка”, ,,Пуља” „Мане” касапин и остали пристигоше и јавише да је немогуће овде остати, јер непријатељ креће са свих страна. Нама је једини спас у одступању и борби у одступању, јер нас многобројна коњица гони.
Одступа се полако поред зидова, капија, под заклоном гвоздених бандера. Тачно у 12 часова били смо на пијаци Цветни трг. Стадосмо испред Официрског дома.
Поседосмо бараке, корпе и тезге пиљара. Једно одељење посласмо према Улици краља Александра да нам штити бок, а ми остадосмо да чекамо непријатеља. Док се пијаца удешавала за одбрану, ја са Чедом Петровићем „Пуљом” Богомиром жандармом и још једним наредником жандармом остадох код „Лондона”. Али, повукосмо се. У одступању, онај наредник жандарм, чијег се имена не сећам, беше испред мене, а метак га погоди у леђа и проби грудни кош. Он пође мало и испред бакалнице браће Васић паде на тротоар. Меци шиште као град, нигде заклона. Како помоћи рањеном жандарму? Две жене које су биле заклоњене иза капије те куће, видећи рањеника, искочише на улицу, зграбише га и увукоше у капију. Једна отрча у кућу, донесе нову мушку кошуљу, поцепа је и направи завој. Превисмо жандарма а потом се упутисмо својим војницима. Наредник, пошто је превијен, полако се подиже и продужи одступање …
Тек што смо посели пијацу Цветни трг, са свих страна одјекнуше пушке. Наше патроле су већ дошле у додир с непријатељским претходницама. Наједном, из свих улица које воде ка Цветном тргу иде непријатељска пешадија. Као бујица. Дочекасмо предње делове, опалисмо неколико плотуна, груну брза паљба. Они се склонише у авлијске капије, и улице поново остадоше пусте …
Уто стиже добровољац „Пиколо” и јави да се до тада са својом патролом тукао код Трамвајских штала у Краља Александра улици и да су коњаници отишли у трку ка Пашиној чесми. Дође још један добровољац и рече да се пушкарао с коњицом код кафане „Боторића вила” и да су коњаници отишли у правцу Чубурског потока …
Ситуација је била јасна: сами смо, без везе и помоћи, непријатељ надире, своје огромне снаге послао је на све стране и он нас полако али сигурно опкољава, стеже у обруч и жели да нас живе похвата.
Један по један одступамо у правцу Чубуре, затим улицом поред кафане „Кикевац” па низ брдо преко Чубурског потока. Скупићемо се у кукурузима више винограда пуковника Хорстига.
Иде се најпажљивије, тако да нас непријатељ није могао приметити. Долазимо код кафане „Кикевац”, на углу Приштинске улице, и одједном од Каленића гумна зачусмо топот коња. Стадосмо као укопани, очи нам се приковаше за неке кућерке и тарабе на тој странн.
На углу улице подиже се прашина, угледасмо главе копљаника. Сачскасмо их, опалисмо плотун на њих, затим брзу паљбу, а потом, кад их растерасмо, кренусмо улицом што силази на Чубурски поток. На дну улице, испред последње куће, заустависмо се да нађемо воде јер су нам уста сува, не можемо један другом ништа да кажемо. На капији се појави мени познат човек, стари пуковски пушкар Јован Бихеле.
Зачуди се кад нас угледа у ово доба и одмах позва своју децу. Донесоше воде, ракије вишњеваче и мало хлеба. Написмо се, поздрависмо се и одмах у трку пређосмо отворено поље. Стигосмо на Чубурски поток, а одмах затим попесмо се на Пашину косу. Ту се беше окупило неколико добровољаца, војника, жандарма и уплашених избеглица. Уредисмо се, поседесмо мало, а потом кренусмо кроз село Кумодраж ка „Торлачкој мејани”.
Тек у Кумодражу дознадосмо где се наша војска иалази и где је штаб нашег Комбинованог одреда Одбране Београда. Заустависмо се у једном шљивику, а потом одох пуковнику, команданту Комбинованог одреда Одбране Београда и рапортирах да сам довео остатак Сремског добровољачког одреда, известан број војника и неколико жандарма. Он разрогачи очи и рече:
– Где сте досад били?
По улицама Београда! – гласио је одговор. – Водили смо борбу све до поподне. Кад нисмо могли више да се држимо, морали смо да тражимо везу с нашим трупама.
Ја сам извештен да сте сви ви на Дунавском кеју изгинули. Већ сам вас ожалио.
Пошли смо ка уморним, од пуцњаве потпуно оглувелим остацима Сремског добровољачког одреда, војмицима разних јединица и неколицини жандарма. Пошто их је неко време посматрао, пуковник Туфегџић рече:
„Храбри добровољци и комите, војници разних пукова и жандарми, командири, водници и десетари, ја вам се дивим! Захваљујем вам на храбрости и срчаности. Ви сте дали више него што се могло дати; ваш рад је учинио много користи нашим групама, нашим избеглицама и нашем преосталом државном и приватном богатству, које је под вашом заштитом на време могло бити спасено и уклоњено из Београда. Вашим погинулим друговима на обали Дунава нека је слава, а вама живима вечита хвала!”
Преостало је још мало времена да се одморимо и хлеба наједемо. С врха Торлака посматрали смо упаљену престоницу. Београд је догоревао. Наше реке Сава и Дунав, пуне чамаца, дереглија, шлепова, бродова за транспорт и бојних бродова.
Бродови су брзо довозили трупе, муницију, кухиње, оружја, а још брже одвозили ствари опљачкане у богатој престоници. Неки бродови су превозили „сумњиве грађане” – „комитаџије” у злогласне логоре, одакле ће се ретко ко жив и читав вратити …”
