На броду „Петар Зрински“ 1919. године:
„… Погледајте, господо, оне мале беле кућице које одасвуд извиру из шљивара – у њима живе прави суверени Србије; зато је овако јуначки бране.“
Маршал Макензен
Рат је највеће људско зло. Али у рату су могући свакојаки обрти и свакојака изненађења. Ко је могао и замислити да ће чувени немачки маршал Макензен, чији су топови пре Београда разорили тврђаве Ковно и Георгијевск, пасти српским војницима у руке и да ће пловити Дунавом као – заробљеник!
А то се управо догодило само неколико месеци пошто су умукли топови и мир владао на обалама Дрине, Саве и Дунава.
Повлачећи се из Румуније са својим штабом, јер је Прва српска армија продирала према Темишвару и Араду и хитала да му пресече одступницу, маршал Макензен је наишао на мађарске
револуционаре који су га задржали и иредали војсци наших савезника.
Само се по себи разуме да је Макензен имао могућности да утекне и спасе се ропства, али му то витешка правила рата нису дозвољавала: командант до последњег часа остаје са својим војницима и дели њихову судбину.
Савезници су предали маршала Макензена дојучерашњим српским војницима који су му, у знак великодушности, вратили оружје и сместили га заједно са његовим штабом на пољско добро грофа Хотек у Футогу, близу Новог Сада, све док није стигао захтев савезничке команде да се маршал са својом пратњом довезе у Солун.
Овај задатак поверен је заповеднику брода ,,Петар Зрињски” Младену Ђуричићу, који је само који месец раније скинуо униформу с капетанским чином и заменио је – бродарском. Његова је дужност да Макензена укрца у Новом Саду, превезе га до Смедерева, а затим преда команданту војног воза потпоручнику Јовану Ненадовићу који ће прихватити Макензена и његову пратњу и преко Ђевђелије превестн у Солун и предати савезничкој команди.
Догодило се то почетком септембра 1919. године.
Заповедник тог брода, данас наш најстарији живи писац, 96-годишњи Младен Ђуричић, који је објавио више од 50 књига, живи у Београду и одлично се сећа тог узбудљивог догађаја:
,,Петар Зрињски” је био мали реморкер. Имао је салон позади за евентуални превоз путника. Тек што сам заповедно да се брод спреми за пут, стаде преда ме један плавокоси младић, конобар на броду, и замоли за допуштање да окити салон.
– Сигурно си Шваба, момче? – упитах у шали.
– Јесам! – рече он – а понос му груну у образе.
Похвалио сам га, мада су се моји људи мрштили. О неком службеном дочеку и кићењу није могло бити ни речи, па ме је дирнула ова пажња малог келнера према великану свог рода. Прегледајући брод пред полазак, био сам изненађен: салон је био сав у цвећу, ни зидови му се нису видели …
У Новом Саду су ме известили да ће се маршал Макензен укрцати ујутру, 8. септембра, у седам часова. Рано је почео утовар маршалове спреме: два аутомобила – луксузни и теретни, 18 дивних коња најчистије расе, пет товарних коња, кухиња, прибор – два пуна шлепа. Видело се: било је лепо бити маршал код Немаца …
Макензен је стигао са закашњењем од пет минута. Висок и сед старац, усправан као стабло, чврсто утегнут у војничку униформу модре боје. На прсима му један орден, чини ми се да беше у виду крста, црно емајлираног са стране, и под вратом један. У лицу румен, кожа затегнута као у младог човека, без иједне боре. Бркови као од беле, опране вуне. Прескаче по четири даске у једном кораку. За њим иде штаб, готово трчи …
Представио сам се на француском: рекао сам да сам заповедник брода и да ми је драго што могу да примим тако ретког и знаменитог госта …
– Молим вас за допуштење да са вашег командног моста посматрам ово путовање – рече он такође на француском. – Трудићу се да вам не будем на сметњи …
Дао сам знак за полазак.
Уз пут се Макензен распитивао за поједина места која су била уз обалу.
– Које је ово место, молим вас? – питао је.
– Сланкамен! Ако се не варам, вашој су екселенцији сва ова места прилично позната?
– О, да, из времена великог рата. Али данас је то већ друкчије …
– Као у слободи, екселенцијо, као у миру.
– Да, да, сви смо желели мир, али . .. морали смо ратовати …
Ако, екселенцијо, допустите примедбу: то је под знаком питања!?
Све стаје пред светињом отаџбине! – одговорио је Макензен.
– Али, ту светињу, скселенцијо, велики не признају малим народима!
– Не! То није тачно! Бар што се нас Немаца тиче. Ни мој, као ни српски народ није крив што су се морали крвити. Оба су хтела да живе у миру и часно, али други, злотвори, нису им дали. Не, не, Французи су велики и частан народ који ми много поштујемо. Други су то …
Брод је грабио даље.
– Извините што вас морам упитати: да нисте и ви Немац?
– Не, екселенцијо, ја сам Југословен, Србин …
– Из Аустрије, свакако?
– Србијанац, господине маршале. Рођен сам под Цером. Чули сте за планину Цер и реку Јадар? Њих је добро запамтио генерал Поћорек! Родно ми је село на Добрави, недалеко од Шапца. Сећате ли се Шапца? Он вас неће никад заборавити!
– Рат је – рат! Највеће зло, господине капетане … Али, молим вас, откуд ви, Србијанац, у марини?
– Наша униформа је свуда истоветна: каква у ратној, таква и у трговачкој марини, каква на мору, таква и на рекама. Разлика је само у ознакама…
– А ја сам, ступајући на ваш брод, био уверен да сте ви из наше морнарице. Па ми је, знате, било мучно да ступим под заштиту бившег … Да, аустријског официра који је погазио заклетву! Али, Србијанац?! Ја много волим и ценим вас из Србије. Ви сте херојски народ, пун части и поноса …
Заповедник брода се тада сетио једне анегдоте која се дуго препричавала. Октобра 1915. године Немци уз Мораву преоравају Србију тешким топовима какве дотад није видео свет. Међутим, српска војска је сваког јутра на новим положајима и никаква сила је не може покренути док не падне ноћ. Тада се премешта, бира положаје за наредни дан. Маршал фон Макензен обилази фронт и окреће се венцу генерала који га прате. Пита: „Шта мислите, господо, ко је суверен ове земље?”. Генерали одговарају: „Зна се, господине маршале, краљ Петар!” На то Макензен узвраћа: „Није господо моја, већ … Погледајте оне мале беле кућице које одасвуд извиру из шљивара: у њима живе прави суверени Србије! Зато је овако јуначки бране!”
– Двапут сам лично долазио на Солунски фронт – наставља Макензен.
– Трипут, екселенцијо! – узвратио је заповедник брода.
– Откуд ви то… молим вас? – изненадио се Макензен.
– Имао сам част да се борим против вас! Ни пушком, ни сабљом, већ – пером! Био сам ратни извештач …
– Сва је несрећа била у томе, господине капетане, што Европа није познавала Србију!
– Познавала је, екселенцијо, али наопако, преко бечке штампе, која је моћну Аустро-Угарску стално гурала у пљачку и крвопролиће на Балкану. Није се смирила ни после језивих мука које је српска војска задала нападачким трупама на Церу и Јадру, па на Руднику, Рајцу, Колубари …
– Непојмљив је људски живот, господине капетане. Кад смо ми, Немци, сахранили Србију – ми смо за њом јаукнули више него неки њени савезници … Знате да је тада наш цар Виљем рекао: „Штета што тај мали српски народ није мој савезник …” Допустите мени, бившем непријатељу, да у вама поздравим херојску Србију …
Иза речне окуке наједном искочи земунски брег с Хуњадијевом кулом. Макензен се диже и загледа у њу. Па ће тихо, као да се поверава:
– С оне висине сам пратио и управљао битком за Београд …
– И победили сте чудовишним топовима од 42 сантиметра и гранатама од 900 килограма које су из темеља изваљивале и Деспотове куле у Смедереву – узвратио је заповедник брода. – Је ли истина, господине маршале?
– Јесте, али тек после многих жртава. Борили смо се с јунацима из бајке!
А ти јунаци из бајке били су београдско – сремски дечаци, момчићи од четрнаест и осамнаест година преко чијих су лешева Немци провалили у Београд, 10. октобра 1915.
Памти то Београд, господине маршале! Још како!
Још смо били у ватри кад сам издао заповест да се покупе мртви браниоци Београда и сахране у један гроб на Топчидеру, да им се ода највиша ратна почаст и одмах подигне споменик с натписом на немачком и српском језику: ,,Овде леже српски јунаци …”
– И то Београд памти, господине маршале!
Макензен је био разочаран сазнањем да неће у Београд, да ће га искрцати у Смедереву и да ће одатле наставити пут у Солун војном композицијом.
Кад је брод пристајао уз обалу, тамо је већ била маса света. Стотине људи на обали. Они хоће да – отму злочинце, да им суде … Заповедник се нашао пред највећим чудом: пред народом који се побунио против највише команде …
Са штека, испуњеног масом света, одјекну глас:
– Капетане, проклет не био! Зашто ниси потопио лађу с тим библијским злочинцем! Погледај, капетане, шта је учинио од Србије!
Заповедник приближи лађу обали и поче да виче:
– Браћо, Смедеревци, чујте …
– Смрт зликовцима! Смрт! – одговарало је Смедерево једнодушно и засуло брод каменицама. Маса је била у стању које ври и кипи. На обали нигде ни војске, ни полиције, ни општинских власти. Ниоткуд заштите …
– Браћо Смедеревци – виче заповедник брода – преклињем вас, чујте ме: ја вршим своју дужност … Ово је ратна дужност и извршићу је! Ако ме терате у крв …
– Зликовца у воду! Смрт Макензену!
Француски војници, који су били на броду и пратили Макензена, сиђоше са шлемовима и пушкама на које су набијали бајонете. Маса се стиша и поче лагано да одлази …
На изласку с брода, на челу свог упарађеног штаба кренуо је маршал Аугуст фон Макензен. Обратио се заповеднику брода:
– Господине капетане, данашњи дан сви ћемо запамтити. Преживели смо велику буру. За све што сте учинили за мене и моје официре, молим мас да примите моју најдубљу захвалност …
Још исте вечери воз је кренуо за Солун. Потпоручник Јован Ненадовић предао је Макензена и његове официре савезничкој команди.
Низале су се године, дошао је и други светски рат у коме су Макензенови сународници поново насрнули на нашу земљу. У том рату Макензен није учествовао. Био је већ стар – имао је у почетку другог светског рата 92 године. Умро је 1945. године. Тада је Хитлерова Немачка већ била доживела потпуни слом.
