Шта се за то време догађало са преживелим браниоцима Београда и српском војском?
Као што се Београд није предао, тако ни српска војска није капитулирала. Да не би била потпуно уништена, јер су је опколиле аустроугарске, бугарске и немачке трупе – српска војска је изабрала једини али частан пут: повлачење кроз борбу, у сусрет савезницима који су обећали помоћ …
Кад је и та помоћ изостала, јер су снаге које су послали савезници биле малобројне да се супроставе удруженом непријатељу, српска војска се запутила врлетним стазама Црне Горе и Албаније, пробијајући се према Драчу и Валони, очекујући савезничке бродове да је прихвате и пребаце на Крф.
Још од почетка септембра 1915. године знало се да Бугари тајно мобилишу и лагано, без претеране буке, концентришу своје трупе према српској граници. У Србији је свима било јасно да ће Бугарска ударити с леђа, подмукло, и то у најнеповољнијем тренутку за српску војску.
Трагедија српског народа и његове војске била је на помолу.
После освајања Београда, 10. октобра 1915. године, настављена је концентрација огромне масе аустроугарских и немачких трупа са севера и северозапада. Бугарске јединице, распоређене дуж источне границе Србије чекају заповест маршала Макензена да ударе на српску војску.
У време концентрације аустроугарских и немачких трупа на северном и северозападном фронту у Србији се стрепело: шта ће бити ако Бугари продру и пресеку животну артерију Србије, комуникацију Ниш – Скопље – Солун? У том случају биће пресечено не само снабдевање Србије преко Солуна, већ и веза српске и савезничке војске која се концентрисала у Солуну и чекала заповест да крене у сусрет српским трупама …
То се не сме дозволити!
Српска влада и Врховна команда имале су готов план: пре него што аустријске и немачке трупе заврше концентрацију да се шест пешадијских и једна коњичка дивизија баце на Бугарску, да у изненадном, силовитом налету смрве њене заштитне дивизије, да разоре њихово снабдевање, да марширају према Софији и у садејству са савезничким десантним снагама спрече бугарску мобилизацију. Железничка пруга Ниш – Софија и Ниш – Солун омогућавале су брзо пребацивање српских пукова.
О својим намерама српска влада и Врховна команда обавештавају Лондон, Париз и Петроград и моле за садејство. Савезници нису одобрили тај план. Истина, руски н француски главнокомандујући генерали, велики кнез Николај Николајевић и генерал Жофр, подржали су српски предлог, али се оштро успротивио шеф британског генералштаба лорд Кичинер, на је тај пројекат одбачен. Уверавајући српску Врховну команду да Бугарска не сме напасти Србију и да би овим планом Србија само изазвала Бугаре да крену у напад, обећали су да ће они неутралисати Бугарску ,ако се, ипак, одлучи за напад н да ће заштитити Српску источну границу.
Верна својим савезницама, мада потпуно свесна опасности, српска Врховна команда наређује командантима армија на источном фронту да се најстроже држе дефанзиве на српској територји и да се сваки војник казни смрћу ако би прешао бугарску границу или пуцао на бугарску страну, изузев у случају самоодбране на српској територији.
Савезници Србије још су се надали да ће Бугарска остати неутрална или да ће се најзад окренути против Аустро-Угарске и Немачке.
Ова заблуда савезника скупо ће стајати Српски народ.
Све до 12. октобра Бугарска је ћутала. У међувремену је српска Врховна команда повукла са источног фронта једну пешадијску дивизију из Тимочке војске и коњичку дивизију из Друге армије и пребацила их на положај према Немцима и Аустријанцима.
Бугари као да су чекали само овај моменат: кренуше мучки, без објаве рата и брзо продреше на српску територију у правцу Неготина, Ниша, Пирота, Врања и Скопља.
Српске трупе одолевају, држе се храбро и неустрашиво, али су потискиване бројном надмоћношћу и пакленом ватром артиљерије. Упркос свему, оне се надају да ће се одржати до доласка француско-енглеских дивизија, које су и званично најављене.
Настали су судбоносни дани не само за српску војску већ и за Србију. Најкритичније стање настало је оног часа када су Бугари успели да учине оно чега су се Срби највише бојали – пресекли су пругу Ниш – Скопље – Солун.
Од тог момента снабдевање српске војске и избеглица доведено је у питање. Савезничка помоћ није се могла очекивати у кратком времену, јер су тек тада пребациване трупе са Дарданела у Солун (око две дивизије), али су биле слабе за озбиљнију акцију с југа против Бугара.
Грчка као савезница Србије не само да није била вољна да јој помогне, већ је и њен краљ Константин ометао искрцавање француских и енглеских трупа на грчку територију. Но, савезничке владе стално понављају уверавања да ће упутити 150.000 бораца у Србију и да ће одбацити Бугаре од главне комуникације Ниш – Скопље – Солун. У тој нади српска војска два месеца одолева надмоћнијим непријатељима, повлачећи се постепено на југ у ишчекивању савезничких трупа да би, као у Колубарској бици, прешла у противофанзиву и протерала непријатеља из земље. Међутим, савезничка помоћ није стигла на време и у потребном броју, кривицом пре свега британске владе и генералштаба, па је српска војска наставила повлачење према Косову да би избегла смртоносни обруч.
Петог новембра Бугари заузимају Ниш, у који су тријумфално ушли немачки цар Виљем II и бугарски „цар” Фердинанд. Српска влада која је напустила Ниш 29. октобра, преместила је своју покретну престоницу најпре у Краљево, а затим у Рашку.
Да би се избегло опкољавање, ваљало је наредити опште повлачење.
Бугарска регуларна војска, а посебно комитске чете и наоружане банде – пљачкају и убијају невино становништво. Где год прођу аустро-немачко-бугарске трупе, настају убијања, паљевине, силовања, мучења. Вести о страховитим злочинима у пограничним крајевима брзо се преносе и шире са тешким и погубним последицама: становништво у масама напушта своја огњишта и бежи са борачким трупама.
Сва села и сви путеви закрчени су том застрашеном масом.
Цела Србија понире у уску котлину Ибра, тражећи склоништа у планинским масивима. Путеви су закрчени избеглицама, стоком, запрежним колима. Непрекидна колона иде од села до села, без хране, без ватре, без склоништа, под кишом и снегом … Старци, жене и деца падају и умиру од глади, умора, беде која се са свих страна сручила …
Српска војска још покушава да пробије обруч и отвори пролаз на југ, према Скопљу, према Битољу, према војницима Француске. Води се крвава борба код Качаника, северно од Скопља. Узалуд. Француске трупе нису учиниле потребан корак да би олакшале тај пробој; штавише француска влада премијера Вивијанија одлучила је 11. новембра, у јеку покушаја пробоја, да се њене трупе повуку од Градског ка Солуну. Залагањем генерала Жофра одобрено је генералу Сарају да остане на Црној Реци док Срби буду настављали борбу, али да не предузме напад на север. Тако је покушај пробоја са Косова у Македонију пропао.
Српској војсци и многобројним избеглицама остаје још само један излаз – да преко Црне Горе и Албаније продру на обалу Јадрана, у нади да ће их савезници тамо прихватити и снабдети. Знатан део српске војске иде ка Призрену, где се Врховна команда и влада налазе од 17. новембра. Али, шест дана касније у Призрен стижу немачке и аустроугарске трупе, а Бугари заузимају Липљан, прикључују се Немцима и Аустријанцима затварају круг око свега онога што је остало од Србије …
Српска влада је 23. новембра у Призрену спалила своју архиву. Уништени су аутомобили, топови, муниција … Воде се само коњи и волови – једина храна на путу …
Притераној уз албанске и црногорске планине, српској војсци остао је само један излаз: да би се спасла од потпуног уништења или пада у ропство морала је преко залећених брда да крене према приморју, готово без икаквих средстава за живот.
Трупе Одбране Београда повлачиле су се у десној колони: Пећ – Рожај – Беране – Андријевица – Скадар, док је Комбиновани одред (остаци Сремског добровољачког одреда и остали) упућен правцем Везиров мост – Љум Кула – Спас – Пука – Драч.
Да би се сачувала држава, војска, част – изабран је пут кроз врлетне планине према приморју.
Пут који ће бити обележен миогобројним гробовима.
На све се мислило, само не на срамну капитулацију.
Нова опасност вребала је српску војску. Албански народ тога времена, пошто је вековима био одвојен од културног света, испољио је беспримерно негостољубље према српској војсци и избеглицама. Веома сиромашни, с јаким нагоном ка пљачки, подстицани од својих вођа, појединци, па чак и читава племена нападају и убијају српске војнике, исцрпљене напорима, рђаво храњене и десетковане у дотадашњим борбама. Све су то чинили да би се дочепали плена.
Претила је опасност од потпуног уништења српске војске. Део албанског становништва, окупљеног око Есад-паше, противио се том беспримерном дивљаштву и пружио помоћ Србима.
Српске трупе које су прелазиле преко братске Црне Горе, и поред жеље Црногораца да им помогну, морале су много да трпе, јер су и они, будући веома сиромашни, и сами очекивали помоћ …
Хладноћа и снег појачавали су очајну ситуацију. Маршевање је било мучно, требало је и по петнаестак дана да се превале поједини планински превоји, чија висина сеже и до 2.500 метара … Људи и животиње скапавају од глади, умора и хладноће. Ноћивало се у снегу. Војска и избеглице нису имали ни шатора, ни покривача. Трагови људских и животињских лешева, усред снега, обележавали су путеве повлачења. У дивљој и сиромашној Албанији није било никаквих средстава за живот.
Десетине хиљада војника и избеглица умирало је од глади и хладноће.
Била је то трагедија једног народа каква није забележена у историји.
Свака колона је прошла кроз мучилиште.
Шта тек да се каже за оне регруте, оне несрећне младиће од седамнаест година, војнике сутрашњиице, који су приликом повлачења српске војске покупљени по селима. Било их је тада око 30.000. Ови дечаци су формирани у колону која је морала да поднесе најтежа искушења. Они нису били у борбеним јединицама, нису ни имали стареишне, готово нико о њима није бринуо, они су сами хитали према западу …
Ови дечаци, поведени као залог будућности Србије, њена једина нада, маршовали су цео месец, јели су траву испод снега и кору с дрвета … Стотинама их је сваког дана умирало од глади, хладноће и умора. Кад су стигли до обала Јадрана – било их је једва половина. Оскудица и болест проређивале су и преосталу колону, тако да их је на крају пута, кад су их прихватиле савезничке лађе, остало једва десетак хиљада …
Српске избеглице и војска стижу на обале Јадрана у стању неописиве беде. Скадар и цела албанска обала претворени су у огромну болницу без крова у којој и даље умиру они које је исцрпело повлачење. Улице Скадра претрпане су лешевима. Непријатељски авиони и даље долазе, прате колоне и бацају бомбе … Бацају бомбе на оне који више немају снаге ни пушку уз раме да прислоне …
Сурова драма, какву свет није видео, наставља се из часа у час: притиснути болестима, без хране, без склоништа, концентрисани у пределу Скадра, далеко од своје отаџбине, српски војници умиру … Италија, мада српски савезник, под изговором страха од епидемије, не допушта да се српске трупе, захваћене заразним болестима, приближе Драчу и Валони, а италијански адмиралитет, коме је поверена команда у Јадранском мору, не сме, наводно због аустријских сумарена који су стационирани у Котору, да упути своје бродове у Сан Ђовани, преко кога се Скадар могао снабдети. У ствари, Италија је, како је писао Херман Вендел, видећи у Србији представнике свих Југословена, прижељкивала да пропадне сва српска војска која би могла да оспори и спречи запоседање источне јадранске обале и доминацију Италије на Балкану.
Аустријанци и Бугари продужили су гоњење српске војске: свима је било јасно да ће они ускоро освојити Албанију и учинити све што могу да униште остатак српске војске која је у повлачењу уништила своју артиљерију, половину пушака и готово сву муницију.
Француска војна мисија, коју је предводио генерал Де Мондезир, искрцала се средином децембра у Албанији и успоставила везу са српском владом и Врховном командом. Ту, на лицу места, мисија схвата сву трагедију једног народа и његове војске: већ месец дана српске трупе нису виделе – хлеб … Сви војници су у дроњцима, без одеће, неки крпама завили ноге, цокуле дали Арнаутима за парче проје …
Из утробе бродова, које су аустријски торпиљери потапали у Сан Ђованију, српски војници извлаче сандуке са бисквитом и конзервама и деле најближима око себе по залогај … Српска војска је буквалио осуђена да умре од глади. Они јунаци са Цера, Колубаре, Мачковог камена, браниоци Београда, оне делије којима се дивио читав свет – падају покошени глађу …
Узалуд су се војска и избеглице надали да ће ту срести савезнике, да ће наћи храну, одећу, обућу, лекове, болнице, оружје, да ће ту, под заштитом савезничке флоте, моћи да се одморе и обнове снагу, да се нахране и зацеле ране … Ништа од тога – никаква помоћ није била пристигла.
Врховни командант српске војске, престолонаследник Александар Карађорђевић, обратио се, 17. децембра, депешом директно генералу Жофру, начелнику Генералштаба француске војске, у којој је указао на жалосно стање српских армија:
„Једини начин да се спасу српске армије је у томе да се транспортују морем у један предео где би се могле у безбедности реорганизовати. Ако се одавде не омогући одлазак транспортним бродовима, ако не стигне храна у року од два дана, биће ми врло болно да констатујем страховиту и незаслужену катастрофу српских трупа које се налазе на северу Албаније …”
Страхујући да ни тај апел, као ни многобројне раније молбе и преклињања српске војске, неће наићи на конкретан одзив, јер је Италија, која је у име савезника имала главну команду на Јадрану, директно саботирала спасавање српске војске, регент Александар се у исто време обратио руском цару Николи II. У том апелу се, поред осталог, каже:
,,С надом и уверењем да ће се моја војска у Јадранском приморју снабдети и организовати на миру, помоћу обећаном од стране савезника, ја сам је превео преко албанских и црногорских планина. Не нашавши овде ништа од онога што јој треба да се издржава и реорганизује, она стоји данас пред најжалоснијим завршетком. У том најтежем тренутку ја се обраћам Вашем императорском Велнчанству, у које сам увек полагао своје последње наде, с моблом за Вашу високу интервенцију да би је спасао од сигурне пропасти, да би је могао у миру припремити за нове напоре, који предстоје и њој и савезничкој војсци.
Да би то могло бити, потребно је да савезне флоте превезу што пре моју војску из Сан Ђовани ди Медуа у какво безбедно место недалеко од границе Србије (најбоље у околини Солуна), јер гладна и изнемогла војска и против непријатеља незаштићена, козјим путем не може стићи из Скадра до Валоне, куда је савезничке врховне команде мисле упутити.
Ја се надам да ће овај мој апел наћи одзива код Вашег величанства које се увек очински старало за српски народ и да ће интервенисати код савезника да спасу српску војску од катастрофе коју није заслужила, а која јој предстоји.”
На овај апел добијен је 27. децембра следећи одговор руског цара (датиран 22. децембра 1915. године);
,,Са осећајем бола ја сам пратио од скора одступање храбре српске војске кроз Албанију и Црну Гору. Изјављујем Вашем краљевском височанству моје искрено дивљење пред вештином с којом је она под Вашим руководством одолевала свим тешкоћама путева, одбијајући нападе свуда бројно надмоћнијег непријатеља.
Сагласно мојим наредбама, министар спољних послова више пута је позивао савезнике да предузму мере за осигуравање морског пута у Јадранском мору. Захтеви ови биће обновљени и ја се надам да ће славној војсци Вашег височанства бити дата могућност да напусти Саи Ђовани ди Медуа. Ја верујем тврдо да ће се она скоро опоравити од преживелих тешкоћа и поново узети учешћа у борби са општим непријатељем.
Победа над њима а Васкрс велике Србије, биће Вама, братском српском народу утеха за све што сте преживели.”
Кад је видео да, упркос свему, транспорт српских трупа на безбедније место иде доста споро и неорганизовано, руски цар је запретио савезницима да ће Русија, уколико одмах српске трупе не буду узете у заштиту – иступити из рата.
Када су се западни савезници суочили с претњом да ће Русија, због њихове небриге да се спасе српска војска од потпуне пропасти, иступити из рата, Француска је – не чекајући сагласност британске и италијанске владе – послала своју флоту у Јадран да прихвати остатке српске војске и избеглице и пребаци их на безбедно место. Тек после тога прискочили су у помоћ италијански и британски бродови.
Пошто је најзад решено питање евакуације српске војске и отпочело њено пребацивање на Крф, шеф француске војне мисије генерал Мондезир предложио је регенту Александру да се и он одмах укрца на један италијански контраторпиљер. Мондезир је имао у виду жестока и честа бомбардовања албанских пристаништа и слабо Александрово здравље јер је код Скадра издржао веома тешку операцију.
Регент Александар је пристао.
Међутим, само што је контраторпиљер испловио на пучину, једва коју миљу од обале, почео је да се враћа.
Кад је сазнао да контраторпиљер иде у Италију, а не на Крф, регент се наљутио и тражио да га одмах врате на обалу.
Овај догађај описује потпуковник (касније генерал) Панта Драшкић у свом Дневнику на страни 176-178:
„… А сада настаје главна сцена која показује огромну разлику између деде и унука (краља Николе и престолонаследника Александра). Дошао је ред да се после поздрава са краљем Николом и ми укрцамо у наш моторни чамац. Престолонаследник Александар је ушао први, а ја последњи, тако да нисам могао да чујем шта се догађа на предњем делу чамца. Чуо сам само да се води разговор између престолонаследника и команданта италијанског контраторпиљера (један такав брод је дошао по краља Николу, а други престолонаследника Александра) и да престолонаследник почиње да говори све јачим гласом, који је надвисио фућкање мотора.
Одједном се престолонаследник окрете према мени и викну оштро:
Излазите!
Пошто сам био на репу чамца искочих први и сачеках да помогнем престолонаследнику да из чамца изађе. Још нисам ништа знао шта се догодило.
Престолонаследник је био љут, наставио је да виче пролазећи поред шпалира избеглица (падале су оштре и небиране речи као: мајку им жабарску итд.).
Идемо натраг у Љеш! – наређивао је маршалу двора Остојићу, одбијајући оштро његова умиривања и предлагања да не напушта брод.
Већ ту, на пристаништу, сазнао сам шта се догодило.
Престолонаследник је дошао у Љeш с намером да се италијанским контраторпиљером превезе у Драч, где је била и Врховна команда и гро наших трупа и где је вршено главно укрцавање наших трупа.
Међутим, кад је ушао чамац онда му је италијански капетан саопштио да он мора да га води у Бриндизи, у Италију. Кад му је престолопаследник саопштио да он на то не пристаје, да неће да се одваја од своје војске, Талијан је био упоран. То је престолонаследника разбеснело (рекао је капетану оштре речи и алудирајући на саботирање превоза наших трупа напустио коначно чамац, не рекавши ни збогом дрском капетану).
Дакле, унук није понављао оне театралне речи својим војницима: ,,Не дајте ми да одем” (то је рекао краљ Никола). Александар заиста није хтео да напусти своју војску.
У овом моменту сви смо ми мислили да је престолонаследник направио неопростиву погрешку. Међутим, доцније се показало да је овај његов гест имао управо сјајне последице и за траиспортовање наших војника и за спасавање и транспортовање наших избеглица …”
У наставку Дневника Драшкић наводи да су многи министри, генерали и пуковници, који су се ту затекли, наговарали Александра да промени одлуку, али он није хтео ни да чује. Кренуо је за Драч на обичним коморским колима у која је био стављен пољски кревет (Александар је био оперисан, па није могао да се креће). Уз пут су наишли на неку: мочвару преко које кола нису могла да пређу, па је потпуковник Драшкић на леђима пренео болесног Александра.
Српске трупе су најзад кренуле тамо ,,где цвета лимун жут” и стигле на сунцем обасјани Крф.
Ту су нашли уточиште само здрави. Велики број храбрих ратника, посустао од дугих маршева, исцрпљен од глади и зиме, још на лађама почео је нагло да умире. Приликом искрцавања, маса њих је клонула и пала на обалу …
Такви болесници су издвајани и одвођени на Видо, пусто и каменито острво, са рушевинама старе енглеске тврђаве, неколико колиба и стабала маслина. Ту су их дочекивали француски марински лекари и чинили што су могли да их одрже у животу.
Први болесници који су дошли на Крф били су регрути. То више нису били људи, већ изгубљена бића без свести, живи лешеви, сенке … Лица измучена глађу, црна од дима ватри поред којих су се успут грејали. Тела у комадима одеће. Једини знак њиховог живота био је пригушен, болан јаук који су несвесно понављали као дозив неком далеком, нечему изгубљеном … Немоћ им је одузела покрете, глас, живот …
Пристизали су и други, али за њих није било ни склоништа, ни довољно лекара, ни лекова … Тада су француски војници од весала, даски, греда и великог лађарског платна са ратних бродова у затону направили четири велика шатора да би изнемогле војнике заштитили бар од невремена. Шатори су били измећу зидова старе, разрушене Тврђаве, али дуги и ниски као касарне.
Ту, под шаторима, одиграо се последњи, најјезивији чин трагедије. Једва доношени с обале, војници су још у путу умирали. Оне који су још давали знаке живота – смештали су у сено, без покривача, лекова … Ту су, већ начети заразом, шрапнелима и мецима, задобијеним у борбама, беспомоћно умирали велики ратници, синови Шумадије, Мачве, Стига, Подриња, Тимока …
Изгладнели, пре сваког лека тражили су – хлеба, а обамрло тело није могло да прими никакву храну. Сваког дана на стотине мртвих српских хероја … Удови су се кочили, згрчени у боловима који су их раздирали. Живот се гасио као свећа. Помор је из часа у час беснео … Смрт је пратила тешка приморска киша, урнебесна бука мора и јак ветар који је рушио шаторе. Ноћу су злослутноно завијале совуљаге …
Недалеко од шатора, на широком платоу, ограђеном жбуњем, налазила се капела. Ту су сваког часа доношени лешеви и – слагани у пирамиде које су стално расле … По сто педесет их је умирало на дан …
У почетку су их сахрањивали на острву, али је острво било мало, а лешева – много … Онда је за њихову гробницу изабрано – море. Доносили су их на обалу и слагали на гомилу, као сломљена стабла. Повремено је долазила једна лађа, звали су је „укопна”, чији су морнари обављали овај чин „сахране”. Везивали су им вреће пуне камења и гвожђа за ноге и – спуштали у море; у море без гроба, без крстаче с именом, без знања њихових драгих који остадоше у завичају …
Тек од средине фебруара 1916. године помор је заустављен.
Видо је названо „острво смрти”. Српских гробова има на Крфу, на путевима Говина, на Ипскосу, у Сан-Матијасу, али је Видо најтрагичнија и најмасовнија гробница српских пукова … Видо је жртвеник на коме су изгорели читави крајеви Србије. Само у Плаву гробницу – бачено је око десет хиљада војника …
Ту, између Крфа и Вида, вечним сном су заспале прослављене српске дивизије. Од оних војника, које су прихватиле савезничке лађе – после Крфа и Вида остало је једва 120.000. Толико је, у ствари, остало од оних 700 хиљада војника, које је Србија позвала под ратну заставу.
