У борбама на Ади Цитанлији учествовао је и Милан Предић, управник Народног позоришта у Београду, а у време тих борби командир чете 4. батаљона VII пешадијског пука. Ево појединих одломака из његовог сећања:
,,… Владало је затишје све док једног јутра, рано, уз кафу, узету пред шатором у свежини влажне долине између Цареве ћуприје и Чукарице, није је дошао први весник, огромни прљави стуб од земље и дима, који се, уз прасак, широк и потмуо, подигао из дворишта фабрике шећера.
Од њега почиње оно што се завршило немим, ноћним укрцавањем у Драчу.
Нешто раније се сазнало све. Увече, кријући забринутост, али, ипак, пуни наде, официри су по баштицама Чукарице, међу младим ниским воћкама, у необичној тишини која увек значи нешто, ослушкивали дуго, непрекидно гвоздено клопарање с оне стране. Без сумње – артиљерија и понтони.
Возови, без иједног писка, искрадали су се из Топчидера са последњим Београђанима. Нечујно, авијација је отишла у унутрашњост. С друге стране, мицали су се сиви штитови дуж ровова и једна глава се појављивала и нестајала иза њиховог усека. Осећало се да полако, методски, једна гвоздена воља обухвата рачуном, угловима, мерењем, дистанцама, припремајући посао великим, тешким машинама које су чекале с оне стране.
Дани чекања, шапутања, али ипак самопоуздања. Последња победа, и живот на угодном сектору, пружали су наду иако се већ осећао други, знатно јачи противник.
Први батаљон посео је горњи врх Аде Циганлије; делови четвртог поседају доњи део и обалу до карауле „Јарац”; трећи је одвојио једну чету на Малу Аду. Други батаљон је отишао на Дунав. Потпора је био четврти батаљон код тркалишта и возарског ескадрона.
После првог весника у дворишту фабрике, широка авионска крила са црним крстом заузела су небо, праћена узалуд венцем белих шрапнела. Прибијени уз ивицу шуме и уз зидове зграде, у потпуној опреми, резерва је чекала на неминовни покрет. Још се одмарало на испражњеним постељама, али је свако утегнут, натоварен пред напором који предстоји.
Танка силуета француског мајора промакла је на коњу, кријући се кроз воћњаке на Чукарици. Поче да осматра изблиза. Телефон стално на ушима команданта. Топчидер пита и казује шта зна.
Ускоро је на адама свако дрво засипапо шрапнелским круницама и димом. Допирао је смрад испаљених метака. Тако је прошао цео дан. У ишчекивању.
Са заласком сунца, пожар у Београду још је шарао огледало реке. На положају су војници трпели бомбардовање и очекивали чамце. Цео дан и целу ноћ трчали су кроз шипраг и шрапнеле од једне тачке до друге, стрепећи да не пропусте који чамац. Ноћ, узнемирена премештањем експлозије, проведена уз кратке реченице, добачене најближем другу, некако је протекла. Други дан ујутру знало се већ све.
Ноћ је с пожаром донела први пораз. Немци су се искрцали на горњем врху и запосели наше заклоне, с ногама у води. На доњем – исто. Мала Ада не одговара. Чамци су и даље надирали.
Чамци су пристизали пуни шћућурених војника, кривудајући, док је једна бела рука плавокосог човека, једина видна, управљала малим мотором на крми. Прилазећи обали, ускомешали су се врхови шлемова. Понеки је пристајао, насукао се и празнио своју посаду, која се одмах претварала у гомилу припијену уз земљу, уз блато, пола у води. Други нису ни додирнули обалу, били су одбијени пригушеним јауком.
Полако, неодлучно, спуштали су се ношени струјом, вукући товаре. Ручна бомба их је претворила у пловеће ковчеге. Издвајали су се, пре окршаја, као предујам смрти. Поред обале, која је праштала, пролазили су немо кроз воду. Затим су кружили још који тренутак, занесени вировима код моста, неспремни да се отисну и, можда, кајући се због узалудне борбе.
Чује се учестана баражна ватра испред фабрике шећера и одговор наших војника из баштица на Чукарици и шумица. Фијуци су испунили ваздух. Челична мрежа стезала се над главама, над неким људским телима, која се сагињу, чукају, стрепе, подилазећи под њу. Понекад, изван мреже, груне граната на околна брда.
Ћутало се и чекало. Само су се очи сретале и питале после померања низа прљавих перјаница што су вириле из земље.
Најзад миг телефонисте са улаза у шатор.
Топчидер зове. И одмах затим заповест, кратка, у неколико речи. Колона по један. Кроз бараж. Управо на горњи врх, преко моста. На челу тај, на зачељу други. Марш, марш!
Настаје трка кроз решетку од пламених трака, од смрада хемијских сагоревања, кроз жуте, зелене, црвене крупне светлаце, без мисли, са свешћу суженом на једну тачку: пробити се, проћи!
Један тренутак прикупљања уз зидове радионице кожа и кафана, па трчећим кораком преко наквашеног моста, преко изваљених дасака, између малих водоскока од метака који падају у воду.
Тамо на Ади, у засеку поред воде, с ове стране, стоје војници, гурају се групице рањених и преплашених. Брзо уз пут, у трку, по која новост, једва схваћена. Искрцали су се! Не можете их одвојити од земље, у коју су се упили као гамад, док их ногом не нагазите. Налеће наша друга чета. Погибе Радоје Јовановић, водник, онај добри сељак са руском главом, што је био тако срећан кад је добио звездице … Погибе резервни поручник Јоксим Дејановић, с лицем као у девојке. Све збуњује дотад невиђена артиљеријска ватра.
Онда, преко ногу рањених, окренути леђима зиду засека, дуж воде, застајкујући, док се за првим метком, који је окрзнуо ивицу засека, не изређа још преосталих пет. Горе, на платоу – тишина.
Војници леже у грању, у преплету купина, међу засецима, окрећу за тренутак главу да погледају горе ко долази, па опет упиру поглед у зид иза којег је могла доћи емрт. Они тамо, приљубљени уз влажно, туђе тле, не показују се, али понеки метак откине лист. Са сванућем су се притајили, зачуђени својом смелошћу.
Има се времена да се саслуша промукла прича командира, који је сав набрекао на слепоочницама, модар од неспавања, чађав. Ноћас је артиљерија страшно тукла. Трчало се дуж обале с једне тачке на другу. Фронт је дуг, а наши заклони, тако брижљиво исплетени од прућа, послужили су њпма, а нама сметали. Кратка прича, саслушана скоро равнодушно, иза једног дебла.
После прелаза као да смо упали у празнину и тишину. Около лежи понеки наш од ноћас, покривен шаторским крилом. Групе заробљених одударају новом бојом, седе или леже, не гледајући никог у очи. Скинули су им опрему. Округле капе и тешки шлемови са шиљком над меким цртама лица – изгледају као маскарада. Један је, ту близу, сео на пањ и оборио главу. Раздрљио риђе, космате груди, на којима се црвени једна тачкица. Официр га лако удара штапићем по рамену, и пита, одакле је. Шлем се подиже полако и из зелених очију блесну нешто као мржња или досада.
Немци! Остало их је доста тамо иза грања и лишћа.
Ево их, ничу из густиша и поново нестају у шипрагу с неким узвицима. Понеки клоне под паљбом. Наредник из чете дохвати једног сабљом. Сто, двеста метара напред, и онда брзо, испред огњишта свитаца, који су се ројили на окуци, полегоше по земљи. Леса се измешала с мртвим и рањеним. Опет тишина. Сад смо на брисаном простору главне пруге.
Један од њихових је међу нама. Лежи наузнак са усиреним млазом крви. Плав. С пегама на лицу. Раздрљен, претресен. Поред њега мала књижица са црним оивиченим корицама. Виде се крупна слова: Gott. Као да се у последњем часу молио Богу. Отуда то Свето писмо код њега. Ту је п чутурица са исцурелом кафом, пакетић са коцкицама кондензоване хране, бајонет са зупцима, мноштво утега, каиша … Нараменица још стеже укочено тело и кити га справицама, кесицама, завојима.
Чекају се сандуци с бомбама. Штеди се снага, јер се не зна колико их је тамо. Да нису можда стигли иза наших леђа? Хитно се шаље ордонанс да измоли за бар две – три гранате с Макиша, тек да их покрену из шибљака, да бисмо видели тачно где су и колико их је.
Стижу, најзад, сандуци с бомбама. Мукла експлозија. Мали, гргурави каплар из Мељака, црн, вижљаст, скакуће од сандучића до строја. Баца их једну за другом тамо у густиш. Они не смеју да се помакну – трпе.
Један наш официр се подиже, па се обрати нама да прекинемо паљбу, а затим им довикну на немачком: „Предајте се, дођите к нама. Вратићете се и ви, као што су се вратили Аустријанци! Зашто да гинете за Фрању!”
Био је то смели гест у неприлици. Тишина, а затим тешки, поуздани бас с друге стране: „Vorwarts!“
Њихов официр је позивао да се крене напред, али се нико није помакао с места.
Уместо покрета, подиже се десетак пари кратких плебејских шака. Први упаде хитро с осмехом на лицу, гледајући у земљу, па одмах леже поред нас, задихан. Мири се погледом са страним људима око себе. Дотрчаше и други и полегоше с нама, још испружених руку, уз лупу фишеклија.
Мали, дежмекасти фелдвебел нуди цигарете са златним врхом. То је луксузно следовање онима који су се добровољно пријавили за прелаз на српски фронт. Уз то, обећано им је одсуство, двоструки оброци и плате. Све то признаје и прича као да је успомена из давно минулог времена и гледа тамо, према својима.
Идемо још педесетак метара напред у празнину. Преко мртвих и рањених. Бледи, леже на леђима и гледају непознате силуете које промичу поред њих. Стрепе. Њихове руке, које су дотад притискале обарач и ране на телу, склапају се и моле за милост. Један лежи на трави поред рупе од бомбе, са одсеченим теменом. До њега други: обнажени трбух дише у трзајима, а из главе, беле као креч, отвара се троми, мутни, скоро мрзовољни поглед да пропрати гест предаје.
Поново скок и – тишина. Око нас се протеже све до Дунава, ланац експлозија и непрекидна митраљеска ватра. На Ади су стрепња нападача због усамљености и немир бранилаца због сталног померања ватре низ воду.
Зелени хлад луга шири се над људским телима, разбацаним под њим, прошаран светлом мрљом сунца, које се пробијало на подводно тле. Иза заклона, полако, опрезно, диже се на свом дрвеном штапићу око перископа, али га брзо нестаде. Понека грана задрхти дохваћена нечујним зрном. Залелуја се горе-доле и врати у мир.
Пренапрегнути живци опуштају се, надносе нас над понором тишине. Страх прође зачас, необјашњив, силан, тако да бисмо побегли одавде, тамо где смо пре били.
Иза нас домилели су наши рањеници који нису могли или нису смели да оду. Један се прибио уз стрељачки строј, као страхујући да се одвоји од живих. Пратио нас је од првог судара. Бедра су му расечена зрном. Хоће нешто да каже. Руке наднео над ужасном раном, не смејући да је додирне. Подрхтава му вилица. Моли официра да га однесу. Припио је сав живот уз оно мало нејасне, али једине наде, у завој, доктора, болницу, у оне просторије пуне белог одела и тишине. Ћутећи, као да пита: зар нисам више с вама, зар је свршено? Зар и мене у ону гомилу сурих трупаца расејаних тамо иза нас?
И тада, онај брзи, свирепи рачун: треба издвојити четири човека и изложити их роју граната и шрапнела – да би се спасао један рањеник, да би се њему продужила једна, немоћна нада! Официр, окренут иза једног дебла, тешко гонећи ужас са свог лица, теши га, доказује му бескорисност дугог, лаганог преноса под ватром, чак на Топчидер.
Привучена сигналним пиштољима у шумици прилази нова флотила чамаца, али неодлучно, тражећи пред обалом тачку на којој неће наићи на бомбу и цик пушке иза врба које се надносе. Управљају се на простор обележен заставицом с тамним пругама; они су је још ноћас поставили, а ми је прешли. Заставица је била знак њиховој артиљерији да заобиђе тај простор венцем граната и шрапнела. Захваљујући томе, сачували смо се од баража.
На усеку седи у руку рањен капетан трећег батаљона.
Друга чега на доњем врху остала без официра, капетан рањен, командант рањен. Војници се растурили по шибљаку. Неки кренули према Топчидеру. Стиже наређење да један официр узме команду, да их нађе и прикупи. Чукарица је у тами, осветљена само пламичцима у крововима. Доле мрак, крш, цигле, жице … У подрумима жута светлост свеће и тискање рањеника и болничара. Ту се стичу новости. Наша чета из четвртог батаљона обухваћена у Макишу и натерана у глиб. Поручник их купи по мраку кроз шевар. Мајор трећег батаљона рањен, опет, на Дунаву. Капетан митраљеског одељења рањен … Мала Ада је одсечена са 200 људи.
Ноћ трећег дана спустила се у удаљеној грмљавини. Командант пука допро скоро до фабрике шећера; умало није заробљен. Опоменули га наши са Цареве ћуприје, који су приметили Швабе. Чујемо да је наш потпоручник са Заноге наишао у тами, на брдима више Чукарице, на пешадију припијену уз земљу. Један Немац га је повукао за шињел – није смео да пуца. Поручников посилни га је смрскао кундаком.
Последње наређење: повлачење ка Јајинцима.
