У Београду се увелико причало о храбрим браниоцима који су се свакодневно прослављали подвизима. Једно име данима није просто силазило са усана Београђана: Софија Јовановић.
Млађи су желели да је упознају, стисну руку, честитају на јунаштву, а старији су о њеним подвизима знали још из балкаиских ратова, када је Турцима и Бугарима задавала много муке.
Била је матуранткиња кад је избио први балкански рат. Њој тек деветнаеста година; не помишља на студије, а још мање на удају: она би да ратује! Прпјавила се Народној одбрани, али тамо нису хтели ни да чују. Рекли су јој, у шали, да би био највећи грех да погине тако млада и лепа, јер Србија на Турке шаље јунаке, а не матуранткиње…
Вратила се покуњена, али је сутрадан опет дошла. Кад је угледа један мајор, рече:
– Којим добром, девојко?
– Хоћу пушку и ратни распоред! – рекла је одлучно. – Одавде нећу отићи без пушке. Ако посустанем или се уплашим задатка, убијте ме. Сви су моји у рату, нећу ни ја да седим код куће и везем.
– Добро, девојко! – рече јој мајор. – Не можеш на фронт, али те можемо узети за болничарку. Да видаш ране јунацима.
– Хоћу пушку! – поновила је. – За болничарке узмите старије. Хоћу и ја да тучем Турке.
Нису имали куд: примили су је.
Одсекла је косу, обукла униформу и заједно са другим добровољцима вежбала неколико дана како се гађа пушком и како се баца бомба са тридесетак метара, а затим је отишла према Куманову.
Причало се о њеном јунаштву. О томе су после сведочила и прва одликовања на њеннм јуначким грудима.
Следеће године, мучки, с леђа, ударише Бугари. Софија је била и на Брегалници.
И опет одликовање.
Чим је Аустро-Угарска објавила рат Србији, ево Софије. Поновила је захтев:
– Хоћу свој ратни распоред!
Опет је било повуци-потегни, али се она сетила мајора Воје Танкосића. Хтела је у његов одред, надајући се да ће тако одмах бити у акцији.
Нашла је мајора Танкосића; али је већ био у покрету: водио је одред на Дрину. Рекао јој је да се јави Игњату Кирхнеру, команданту Сремског добровољачког одреда.
Кирхнер се није двоумио. Рекао јој је да му је свака пушка добро дошла, а јуначко срце поготово. Осим тога, кад је препоручује Танкосић, мора да је кремен-камен.
Међу тим младим људима, од којпх су неки били још голобради, тек закорачили у младост и невични пушци и бомби, нашла је поново себе.
Приметила је да је некако чудно гледају: с поштовањем свакако, али и као женско … Рекла им је да она за њих није Софија, већ њихов друг, саборац Софроније. Хтела је, упркос лепоти и младости, да буде – мушко. Зато им је, у тренуцима затишја, кад се није пуцало с обе стране, причала о љутим бојевима у којима је учествовала, о својим ратним друговима који су јој наденули ово име.
Пре неколико година, у свом скромном стану у Београду, причала нам је „бака Софија” – како су је звала деца из комшилука – о тим бурним, незаборавним данима своје младости, кад се све нудило отаџбини, а од ње се није тражило ништа, чак ни – незаборав. Причала нам је како је то било у време одбране Београда и касније на Солунском фронту и како је стекла многа одликовања.
Ми смо, у то време, рат схватали као сваку другу несрећу, као непогоду, као поплаву или пожар, на пример, од којих се треба штитити заједно, удруженим снагама, а после, кад мине олуја, кад се сврши војна, да свако буде оно што је био. Да тежак остави пушку и топ, да се врати своме пољу, своме ралу, својим вочићима, ако нису скапали извлачећи топове на брда; да се мајстор врати свом занату, ђак књизи, учитељ и професор снојим ђацима, да радници опет уђу у радионице, да раде и да нахране она мала уста која су толико пута била гладна и која су у том проклетом рату била жељна загрљаја својих очева.
Јесте, тако смо ми то схватали у том суровом отаџбинском рату: као дуг земљи, дуг отаџбини. Нико, разуме се, није могао да очекује да му отаџбина за проливену крв – плати на било који начин. Ако је био јунак, добио је одликовање. Било је и напредовања у чиновима: ја сам догурала до наредника! Није то мала ствар: наредник српске војске! То је била и Милунка Савић, коју сам обожавала и увек се скромно повлачила мред њом као јунаком. Јесте, Милунка је била јунак, али је била скромна: остала је оно што је била и пре рата.
Вратили смо се првим данима рата и одбране Београда:
– Од краја јула до почетка децембра, те прве ратне године, није било дана без борбе. Аустријанци и Мађари су даноноћно кидисали на престоницу. Чим су прешли Саву и заузели Шабац мислили су да ће брзо пасти и Београд. Али, наши су их после двадесет дана тако заокупили да су се суновратили у Дрину …
– Како је, за то време, било у одреду добровољаца, под Кирхнеровом командом? – упитали смо.
-У почетку ме збуњивало командантово презиме. Откуда такав човек међу браниоцима српске престонице? Убрзо сам сазнала неке појединости: родио се у Банату, мајка му је, кажу, Српкиња, отац Немац. У време анексије Босне и Херцеговине, 1908. године, Кирхнер је био поручник у аустроугарској војсци, али је искористио прву прилику и пребегао у Србију и то са целим водом својих војника.
Кад је избио рат, Кирхнер се пријавио у добровољачки одред. Знали су да је храбар, частан човек, да је патриота, па су му дали исти чин који је имао у аустроугарској војсци и поверили му команду.
Игњат Кирхнер је окупљао младиће из Срема и Баната који су успели да пребегну у Београд и изражавали жељу да ступе у војску. Како су за војску били премлади, јављали су се у добровољце. У почетку је Кнрхнер имао петнаестак људи, а убрзо близу 400.
Кирхнер је био човек изузетне храбрости, скромности и поштења.
Причала нам је о оном тренутку кад су Аустријанци тражили предају Београда и скидање српске заставе која се вијорила на бедему Београдске тврђаве:
– То је био неразуман захтев. Предати Београд без борбе! Дозволити да се на његовој Тврђави завијори аустријска застава! Било нам је јасно да наши непријатељи ништа не знају о нашем поносу, срчаности и одважности. Није било човека коме би тако нешто пало на памет. Напротив, свако је био обузет мишљу да само преко мртвих бранилаца непријатељ може ући у Београд …
Хтела је, из скромности, да прећути своје подвиге у почетку рата и касније, у октобру 1915. године, када је на Дунавском кеју, у крвавим уличним борбама, јуришала прса у прса, тукла Швабе и из рушевина извлачила своје рањене другове.
Као искусном комити, огуглалом на свакојаке невоље Игњат Кирхнер јој је поверио један задатак: да са још четворицом људи чамцем пређе на леву обалу Саве и да на аустријској караули истакне српску заставу. Осим тога, треба да пресече телефонску линију и покупи оружје …
Била је срећна што је баш њој поверен тај задатак. Истина, с њом ће ићи Предраг Караклајић, Мирослав Голубовић, Павле Арсенић и Миливоје Лазаревић, али ће они извршавати њену заповест. Бојећи се да се командант не предомисли, тражила је дозволу да крене те ноћи.
– Не! – рекао је Кирхнер. – Зора је душу дала за акције! Најпре чамцем, тихо, преко Саве, па онда на прстима до карауле и уснулим Аустријанцима учтиво кажеш: „Жао ми је што сам морала да вас пробудим и узмем ваше пушке …”
Кирхнер је умео да буде и весељак. Шалио се у свакој прилици, па и у јеку најљуће борбе и кад је био тешко рањен.
Следећег јутра, пре но што је свануло, чамац с овом посадом склизну са пристаништа у Карађорђевој улици према Земуну. Наоружани тако да читав дан могу водити борбу с аустријском четом, Софија и њени пратиоци стигоше па леву обалу. Носили су и две српске заставе, узете из хотела „Бристол”, где се налазило прво превијалиште.
Нису, ипак, успели да ухвате аустријске стражаре на спавању опазили су их чим су пришли караули и тог тренутка, гологлави, неки и без одеће и оружја, заждили у бежанију према Земуну. Кад су видели Софију и њене другове с реденицима преко груди, колико су се уплашили да није било силе која би их задржала да прихвате борбу.
Тако је Софији остало да до краја, без икаквог отпора, испуни задатак: да пресече телефонску линију између карауле и аустријске команде у Земуну, да истакне две српске заставе, једну према Земуну – да Аустријанци виде да је кула освојена, а другу према Београдској тврђави – знак команданту Кирхнеру да је задатак извршен.
Остало им је да покупе оружје и муницију, да испитају терен око Саве и њених шибљака и око железничког моста и да се живи и здрави врате у Београд.
Кад су били у пристаништу, са Тврђаве су се огласили српски топови, тукући монитор који се, пловећи Дунавом, приближавао ушћу Саве. Софија и њени другови стигли су да учествују и у овој борби: брзом митраљеском ватром и топовима натерали су монитор на повлачење.
Ово је само мали исечак из првих дана рата и живота Софије Јовановић. Ми ћемо се вратити на њене подвиге у октобру следеће године, када се са својим одредом шест дана и шест ноћи тукла са аустроугарским и немачким војницима на Дунавском кеју.
