Браниоци Београда, они који су једва извукли живу главу из ватреног пакла иа Дунавском кеју, Ади Циганлији, Торлаку, Бановом брду, изнулица у којима су се тукли прса у прса с многобројним освајачем, остали су и даље у Комбинованом одреду под командом пуковника Душана Туфегџића.
У овом одреду били су и преживели војници X кадровског пешадијског пука, остаци његовог другог батаљона и његов славни командант, тада већ потпуковник Драгутин Гавриловић.
Страдања Комбинованог одреда настављена су у борбама и на путу кроз Албанију, када се повлачила српска војска. Многи од ових јунака, који су избегли немачки бајонет на Дунавском кеју и вешала на Теразијама, пали су покошени мецима разбојничких банди, скривених иза високихстена.
О страдању овог одреда има доста записа. Ми ћемо се послужити једним одломком који је ,,потомцима у аманет” оставио Милутин Велимировић, тада студент медицине, касније наш познати лекар.
Ево шта је према његовом запису доживео Комбиновани одред само на једном делу пута кроз Албанију.
„Комбиновани одред који је ишао за Моравском дивизијом првог позива, пробијао се теже од ње и страшно је настрадао.
Пошто је код Везировог моста притекао у помоћ Моравској дивизији другог позива да се извуче из опасне клопке, пребацио се 2. децембра под борбом преко реке и по преласку порушио први распон моста.
Продужио је да се пење преко Ћафа Кумулуса, док је Моравска журила за Вардарском дивизијом ка Пуки и Љешу.
Арнаути су добро знали да су то последње заштитне трупе и да их из позадине не може нико више угрозити, па су се спремали да их снажно нападну и униште.
И поред великог снега Арнаути из Љуме су успели да обавесте и даља села из племена Миридита, те је цео крај устао на оружје, спремајући напад на комбиновани одред на најзгоднијем месту.
Док се одред пео преко планине као дуг живи ланац, који се негде и прекидао, Арнаути га нису много нападали. Изнурени од замора и глади, а пењући се стално и пробијајући се кроз вејавицу, војници су почели да малаксавају и заостају. Те заостале групице биле су прве жртве Арнаута. После краће крваве борбе, отевши стоку, Арнаути су се брзо повлачили и губили иза завејаних брда, одвлачећи иза заклона и наше погинуле војнике.
Мање чарке и борбе трајале су до 5. децембра, а тог дана постале су веома озбиљне. Код села Фани Бисака, Арнаути су од самог јутра са околних висова почели да нападају јаче и организованије.
На неким местима морало се застајати да би се примила борба, али се гађало насумице, јер су Арнути били добро заклоњени иза бусије.
Око десет часова, кад је одред прешао планински поток и пењући се преко камењара избио на једну чистину, опкољену са свих страна брдима, Арнаути су га, са оближњих брежуљака, обасули снажном ватром из пушака и митраљеза.
Настала је страшна збрка. Мртви и рањени српски војници падали су на све стране, а живи су јурили напред да се дочепају воденице или јаза на потоку, или ћувика и других заклона, одакле су могли да приме борбу и да се бране.
Нападајући стално, Арнаути су почели да излазе из својих заклона и да се приближавају. Спремали су јуриш на отворене српске трупе, бацајући и бомбе. Кад су се српски војници, после првог изненађења и великих губитака, мало снашли, разбили за борбу и заузели неке положаје, зауставили су Арнауте. Чак су их и потерали наносећи им губитке.
Арнаути су се повлачили лагано под борбом; неки су журно износили своје мртве и рањене, а све српске погинуле војнике су поскидали до гола. Протеравши Арнауте, српске трупе су морале да се журно повлаче и пробијају напред, да би се изашло из опасних клисура и заседа.
Губици одреда били су веома велики. Само десети кадровски пук имао је за пола сата 46 мртвих и 170 рањених.
За сахрану погинулих није било времена. Они су остављени онако голи на месту погибије, као и известан број тешких рањеника, који се нису могли понети и којима није било спаса. Међу несахрањеним погинулим остао је и мој брат Саша, ђак шестог разреда гимназије, који је погођен мецима у груди и јетру …
С великом опрезношћу и јаким осигурањем цео одред је журно одмицао напред, пењући се преко коса и висова, некад веома стрмих. Морало се тако ићи да би се избегле нове заседе. Пут је био тежак и за здраве војнике, а нарочито је био веома мучан за рањенике. Лакши су ишли пешке, а тежи су били на коњима. Кад су неки малаксавали и падали, немогуће их је било даље носити. И њих су остављали страшној судбини или да сами издахну или да сачекају Арнауте који ће их побити …
Арнаути су после извесног времена почели поново да се сакупљају и нападају издалека – са висова, гађајући из пушака и митраљеза. Негде су нападали и изблиза на мање групе, искачући из бусија и из магле.
Српски војници су примали борбу где год су могли да заузму згодне положаје, протеривали су ватром нападаче, а затим журно одмицали напред.
Тако се одред под борбом пробијао све до мрака, повлачећи се стално преко брда, врлети и јаруга. Захваљујући томе што су се држали висова, избегли су теже нападе Арнаута.
Од јутра су се чарке наставиле; Арнаути се нису приближавали, него су пуцали издалека, те није било неких губитака.
Да би се лакше узмицало и пело уз брда и врлети, морале су се побацати многе ствари. Превијалишта су побацала своје гломазне сандуке с апотекама, задржала су само завојни материјал. Нешто материјала и лекова раздељено је војницима ради лакшег ношења.
И тог дана су заостали неки рањеници и оболели војници. Сви коњи су били одређени за тешке рањенике.
Наређење јединицама било је колико кратко, толико јасно и језиво: што прође – прође, што остане – остане!
Потпуно исцрпљен од замора, борбе, глади, жеђи и неспавања, одред се зауставио и заноћио на Орашком вису. Војници већ одавно нису имали хране. Жеђ су утољавали снегом, или водом при преласку планинских потока.
У току ноћи стигао је на вис арнаутски курир из Ораша и известио Србе да су доле Есад- пашине власти и да их у Орашу чекају као пријатеље.
Цсо одред је, мада преморен, одмах по ноћи кренуо низ брдо и стигао у Ораш у зору.
Тамо их је дочекао Есад-пашин официр са неколико својих војника. Мада тамо, сем те посаде, није било више војске, ипак се ту војска могла комотно одморити у току целог дана и ноћи. Војници, многи без цокула, рањених ногу, потпуно подераних чакшира и копорана, прали су се и чистили, а највише су лежали и спавали.
Сви су се могли напити свеже воде, а добили су нешто и топле хране, јер је заклано неколико волова и скувано јело. Стока – коњи и волови – такође је могла да се напоји чистом водом и да се напасу. На велику радост свих, у току дана стигли су неки заостали тешки рањеници и болесници. Они су се, последњом снагом, кријући се у жбуњу и камењарима, полако пробијали напред и, по неком ратничком осећању, нашли прави пут и стигли до својих.
У току ноћи, а нарочито пред зору, чуло се са околних висова необично завијање, као урлање курјака и шакала.
И официри и војници су знали да то халакање и урлање не слути на добро и да не долази од животиња. Иако се одред налазио на територији под влашћу Есад-паше, сви су се некако прибојавали.
Есад-паша је Србима стварно био истински пријатељ у најтежим данима. Њему српска војска дугује много, јер би у Албанији прошла знатно горе, па можда и катастрофално.
Али Есад-паша није имао власт у целој Албанији, а нарочито код страшних Миридита, великог католичког арнаутског племена. С њима је и он био у крвном непријатељству.
Комбиновани одред је журио да што пре изађе из гудура и теснаца и да се у току дана што више приближи Моравској дивизији првог позива. После једнодневног одмора, а и због тога што је терен даље био питомији, време лепше, а није било снега ни великих висова, то се могло постићи.
Али убрзо, пошто је ујутру кренуо и спустио се у малу, узану долину, проширену клисуру, у близини села Блиништа, одред је упао у страшну клопку. Са околних брда и висова наједном су са свих страна припуцали Арнаути заклоњени иза бусија. Затим су устали и појавили се на свим околним брдима и висовима, па су поново полегли и заклонили се. Тиме су дали на знање како су распоређени и колико их има. Цео одред је стварио био опкољен са свих страна у узаној котлини и био изложен као на длану.
Српски војници су се сами, готово без команде, развили у стрелце и полегли, спремни да приме борбу. После кратког пушкарања, Арнаути су прекинули ватру и упутили парламентаре, своје вође, да преговарају са командантом. Главни њихов преговарач католички свештеник Дан Зеф Мараши, дошао је са добро наоружаном јаком пратњом и састао се са командантом одреда, пуковником Туфегџићем. Дан Зеф је, по свему судећи, био главни духовни организатор препада, иако се држао смерно и по страни, као да је имао само улогу посредника и тумача.
На састанку су се преговарачи – вође Арнаута, држали озбиљно и гордо. Изнели су команданту Туфегџићу ситуацију у којој се са својим одредом налази и рекли да их има веома много, а да је одред тако опкољен да за случај борбе нико од Срба неће изнети живу главу. ,,И да сте птице, не бисте нам живи умакли.”
То је стварно било тачно. Пуковник Туфегџић, искусан и храбар стари ратник и одличан командант, могао је и сам да процеии ситуацију. Знао је да су Арнаути добро наоружани, да су добри стрелци, а њихову јачину оценио је па преко 1.000 људи. Знао је да би борба била неравна, да нема никаквих изгледа за успех и кад би их било упола мање, пошто се са одредом налазио опкољен у клисури и затворен са свих страна.
Али кад су Арнаути поставили веома тешке услове за мирно решење и давање слободног пролаза – предају свег оружја, све стоке и коморе, свег официрског пртљага и коња – он је одлучно изјавио да такве услове не прима и да прихвата борбу, ако арнаутске вође остану при својим захтевима, а не одбија преговоре са прихватљивим условима.
После тако одлучне изјаве команданта Туфегџића, изненађене арнаутске вође су се повукле на саветовање. Дан Зеф је покушао да утиче на вође да ублаже услове и да се преговори заврше на миру. Преговори су се водили целог дана, а наставили су се и сутрадан. Арнаутске вође су у неколико махова одлазиле на саветовање са својима.
За све то време су на брдима Арнаути остали на окупу, а Срби су, спремни за борбу, очекивали наређење за покушај пробијања. О тешким условима, сазнали су сви у одреду и сви су били за то да се оружје не предаје, него да се боре и часно изгину …
Видећи да су Срби, иако опкољени, решени да се боре и гину, а знајући да ће у борби и они имати жртава, можда и великих, арнаутске вође су решиле да попусте. После дужег саветовања изнели су друге услове који су се свели на предају 65 волова, 12 официрских коња и свег официрског пртљага. Оружје и осталу опрему нису тражили …
Ови услови су прихваћени …”
Комбиновани одред се потом неко време задржао у Љешу и ту одморио. Затим је дошао у Драч и пошто је највише настрадао убрзо је укрцан у лађе и превезен у Тунис.
Славље у Мађарској
Мађарска је на посебан начин прославила окупацију Београда.
„Будапешт“ пише да се „улицама Београда пева марш Радецког и Ракоција.” Лист додаје да је мађарски хусар истакао мађарску заставу на краљевском Двору.
„Будапешт хирлан“ јавља да су у Београд први ушли Мађари, који су пред Двором запевали мађарску химну. Лист је даље претио, и то озбиљно: „Казна за Србе је почела; Београд поново улази у састав мађарске круне; ништа га из ње неће отргнути …”
„Пешти напло“ је писао: „Кроз главне улице српске вароши, одјекује златни мађарски глас … Београд ноново добија своје право историјско име, своје мађарско име и зове се Нандор Фехервар. Застава коју су наши јунаци издигли на Калемегданском парку неће се више никад скидати.”
Чинило им се да је судбина Београда била запечаћена овом окупацијом.
Потрага за шпијунима
Један комита из одреда Воје Танкосића, који је дуго мотрио испред тадашњег хотела „Српски краљ“ приметио је како се спушта и диже завеса на једном прозору и то само до трећине његове висине, иза које је треперила светлост лампе. Све му је то било сумњиво. Нарочито се чудио како ова зграда, код толиких других у њеној близини, није ни окрзнута гранатама …
О свему што је приметио обавестио је свог старешину. Убрзо је настала потрага за шпијунима. Комите су упале у хотел, претресле све собе и госте и нашле једног сумњивог човека за кога се после утврдило да је слао светлеће сигнале непријатељу.
Од тада је сваке вечери једно комитско одељење претраживало кровове појединих хотела одакле су шпијуни могли да дају сигнале о кретању трупа и другим догађајима уБеограду.
