Догађаји о којима пишемо нису из неког далеког, тајанственог доба, из неког далеког века – збили су се тако рећи јуче. Још има живих јунака те епопеје којима је судбина доделила часну улогу: да сведоче о једној генерацији која је својој отаџбини, у њеним судбоносним данима, дала све: младост, мишице, крв, живот.
Ево живог и здравог Светислава Крстића, који на прагу девете деценије живота прича о овим догађајима као да су се збиља одиграли јуче.
Као да је мој животни пут био одређен, као да ми је нека невидљива сила показивала правац: ,,Овуда, Свето, само овим правцем; то је твоја животна стаза”. Рат за мене није био непознат појам; била ми је, кад је букнуо, седамнаеста. Занршио сам пети разред гимназије. Могао сам и шести да ме не обори – тифус.
Знао сам и коме припадам: моја отаџбина није била Аустро-Угарска и њен цар Фрањо Јосиф, моја отаџбина је Србија. Томе су ме од малих ногу учили отац Ђорће, учитељ, деда Павле, учитељ, па теча Бошкко Марковић, учитељ, а највише професор Милан Гавриловић у карловачкој гимназији, који нам је овако говорио: „Код мене је, децо, ћирилица на првом месту, као што су Милош и Марко, јунаци без премца”.
Одем тога дана у посету течи, учитељу у Батајници. Мислио сам да код њега станујем ако бутељи и млађи брат Бранко остадоше у Шимановтељи и млађи брат Бранко остадоше у Шумановцима. Ту у Батајници, нађем школског друга Богдана Смиљанића, који је био нешто старији од мене, мислим да је већ био на матури.
Али, тек што смо се поздравили, Богдан ме повуче за рукав и изведе у двориште. Од силне прашине се ништа не види. Гледај, вели Богдан, како бежи швапска коњица! Море, како бежи, кажем, јер ништа не видим. Кад се мало слеже прашина, ја збиља угледах швапску коњицу: заждила сокацима, па и преко њива, јахачи ударају коње мамузама, дижу се облаци прашине. Коњица, видимо, стварно бежи, али од кога? Нема друге војске! Не прође ни пет минута, стигоше српски коњаници, јуре у галопу и гађају из карабина.
Богдан и ја се чудимо. Улетимо у кућу и кажемо течи што смо видели, а он као да је такву вест чекао: „И нас је, најзад, огрејало сунце! И нама је дошла слобода!” Тако је говорио мој теча Бошко, кад у кућу бану један поручник. Одмери нас погледом, па пита:
– Јесам ли у српској кући?
– Других кућа и нема овде, осим српских! – узврати теча.
– Добро. А где има телефон?
– Само на станици! – гракнусмо Богдан и ја углас.
Хоћете ли да ми покажете? – пита поручник.
Кренемо и помогнемо му да скине сва три телефона. Он одјури према Земуну, а ми се вратисмо кући. Кад тамо читав вод српских коњаника. Сутрадан дође читав пук. Сећам се добро: Седми пук II позива. Цело село изашло на дочек. Дан леп, јесен, али греје сунце. Народ развукао војску по кућама: свак би да прихвати некога, да га почасти, да му уђе у кућу. Еј, није то мала ствар, дошла српска војска!
Увече ме нађе онај поручник. Ја ставио шајкачу на главу. Пита ме има ли ту нека кућа у којој би могао да преноћи командант, мајор Ђукић. Како да нема, кажем, ето гостинске собе мога тече.
И, збиља, доће мајор Ђукић.
Ми, дечаци, сви колико нас је било, окупили се око њега; хтели бисмо да га питамо хоће ли нас примити у своју војску, али се нико не усуђује да изусти реч.
Пита ме како се зовем. Ја кажем Светислав, а он ће на то:
– Па, ми смо, бре, имењаци. И ја сам Светислав.
Ево прилике, мислим да га питам оно што би га питао сваки дечак из групе. Али, наједном ме спопаде неки страх. Шта ће бити, помислим, ако ме одбије, ако каже да сам још мали, па ме посрами пред друговима.
Изненада мајор Ђукић упита:
– Куда ћете ви, момци, ако се наша војска повуче одавде и опет дођу Швабе?
Ја, као запета пушка, одговорих:
– Ми ћемо с вама!
Није ми на то ништа одговорио, јер наиђоше неки официри и ми се повукосмо. Убрзо потом отишли су и мајор и војници даље, према Пазови.Отуда су целе ноћи одјекивали пуцњи.
Богдан Смиљанић ми рече да је најбоље да ми одмах кренемо у Београд. Он би, рече, повео своја три брата. Кренемо исте вечери и стигнемо испред Земуна. Изненада паде киша, расквасише се сокаци, блато се лепи за ципеле.
Ноћ је. Испред Земуна заустави нас стражар. Не видимо га, али му је глас јасан.
– Стој! – виче.
– Стали смо! – одговори Смиљанић.
– Ко иде?
– Ђаци из Батајнице! – вичем и дрхтим од неког узбуђења.
– Па куда ћете? – пита даље стражар.
– У Србију! – вичемо сви углас. – Може ли?
– Може! – виче стражар. – Слободно је! Пролази!
У зору се нађосмо у Београду. Имали смо рођаке у граду. Одем мојој тегки Љуби, која је била удата за Миту Симовића, у то време шефа златарнице Милана Вапе. Њихова кућа у Цариградској улици 12, одмах до кафане „Жича”. Грди тетка: како сам, вели, смео да оставим родитеље и шта ћу сада у Београду, зар не видим да је рат и да је Београд под бомбама …
Питам кафеџију где могу да се пријавим у добровољце, а он ми каже да одем до штампарије где се штампа „Балкан”, па ћу ту све сазнати. Рече ми да овај лист позива своје читаоце да дају добровољне прилоге за оне који долазе из Аустро- Угарске како би могли да се прехране док се не снађу. Одем, тамо и нађем Мирка Илића, Ђоку Буровца, Ђорђа Шујицу и још неке. Рекоше нам да одемо у кафану „Златан топ“; тамо, веле, примају добровољце. Тамо нас набусито дочека један наредник с брадом:
– Море, кући! Какви добровољци! Ви сте дечурлија, идите кући и пијте млеко.
Мирко Илић се љути. Богдан Смиљанић рече да смо зато и дошли, хоћемо у рат, да бранимо своју отаџбину. Али, тај наредник – ништа. Ни да нас погледа.
Сутрадан Богдан Смиљанић оде у Скопље, у ђачку чету, а ми поново у „Златан топ”. Тамо, срећом, нема оног наредника. Седи неки други човек, мислим да се звао Штрмац. Поред њега седи још један, али слабо говори српски. То је био Игњат Кирхнер. Примише нас. Са мном су и три брата Смиљанића и још тридесетак младића из разних крајева.
Одатле на Аду Циганлију. Ту упознам Косту Војиновића, не знам да ли је тада био наредник или потпоручник. Он нас одведе у штаб пука. Право пред мајора Ђукића.
– Стигао? – вели кратко мајор.
– Стигао, господине мајоре! – кажем некако с поносом.
– Добро, нека је са срећом!
Тако сам постао добровољац. Нас су тада звали – комите. Пита ме Коста Војиновић имам ли који грош, а ја кажем да имам нешто пара. Добро, вели, кад имаш, онда иди и купи реденике за бомбе и муницију. Дадох, богами, 60 динара за те реденике. Добисмо муницију и војничку храну.
Ето: нема више игре, забаве, школе, рат је, сад ћемо се тући са Швабама … Од тада – готово непрекидне борбе све до повлачења кроз Албанију у јесен 1915. године.
Покосимо на Ади Циганлији читав један мађарски пук, али падоше ту и моји другови. Погинуше, у истом часу, три брата Смиљанића.
Са Аде Циганлије одосмо на Космај, Парцане, Варовницу – из битке у битку. Аустријанци су тада држали Београд у рукама, али само тринаест дана.
Потом на Калемегдан, на Тврђаву, где смо два-три дана Мирко Илић, Буровац, Тешимир Лозић и ја преносили гранате за руске обалске топове који су били на бедему више цркве Ружице. Добисмо руске шињеле и пушке.
Да не причам много о борбама на Дунавском кеју. Било, не поновило се! То је била кланица. Видео сам кад је пао покошен рафалом мој друг Мирослав Голубовић … Однекуд допре вест да је тешко рањен и командант Кирхнер. Око мене само мртви и рањени. Све нам је далеко, осим смрти. Она је ту, на сваком кораку. Падају нове жртве. Мене ни метак не окрзне.
Бомбе су биле наше најубојитије оружје. Невероватно је с каквом смо их лакоћом бацали. Као да смо били на обуци за бомбаше, а само једном су нам показали како се бомба баца.
Шта се после збивало – зна се. Да није било мучног напада Бугара, не би пао Београд! Ја сам касније, пошто сам завршио Војну академију, проучавао ове битке. Више их нисам гледао оком младог добровољца, већ оком – стручњака. И сада, после толико година, смем да тврдим: да не би бугарског напада – ми бисмо се одржали у рату са немачком и аустроугарском силом.
Знам да је у повлачењу било наређено да се Кирхнер не сме оставити. Био је тешко рањен у обе ноге и знам да су га носили до Сан Ђованија. Ту смо га нашли Мирко Илић и ја. Касније, по свршетку рата, виђао сам га у Београду. Он је у Француској завршио студије, био је инжењер.
– Шта је било с Богданом Смиљанићем? – упитали смо.
– Изгубио је око у једној бици на Солунском фронту. И њега сам после рата виђао у Београду. Завршио је политичке студије у Француској и био доктор наука …
– Помиње се једна старија жена, која је била на Дунавском кеју, али њено име нико не зна.
– Да, била је. И ја сам је виђао у јеку најжешће борбе. Ишла је у црногорској народној одећи с револвером ,,тулумбашем” у рукама и извлачила рањене. Гађала је из тог револвера и обарала Швабе. Била је неустрашива. Имала је око 60 година. Ми смо говорили: „Ево бабе Ђуровићке …” Да, тако се презивала: Ђуровић. Син јој је био потпуковник. Знам да су имали кућу код Цареве ћуприје. Касније се и она повлачила с војском и стигла у Француску …
Трагали смо за храбром женом, која је револвером обарала Швабе на Дунавском кеју. То је заиста Анка Ђуровић, родом из Црне Горе, која је имала кућу код Цареве ћуприје у Београду. Њен син Радоје био је у то време потпуковник. Анка Ђуровић је у то време битке на Дунавском кеју имала 65 година. То се зна по томе што је умрла у осамдесетој години, а сахрањена је 1930. на Топчидерском гробљу. Била је и на Церу и на Мачковом камену – хтела је да буде близу сина … Истина је да је извлачила рањенике са Дунавског кеја, али је и овако опомињала младе браниоце у заклону: „Ајде, јунаци, изађите на улицу и туците ову швапску поган”.
Протекција
За време аустријске офанзиве на Србију, кад је црно-жута монархија ангажовала све своје снаге и бацила их на фронт, један стари, пензионисани аустријски генерал сусрете у Бечу, на улици, свог младог пријатеља из богате бечке куће.
Генерал га заустави и упита:
– Откуда ти овде, у позадини? Што ниси на фронту?
Младић се осмехну и без стида рече:
– Знате, како је … Протекција!
Пред Сувобором један српски пуковник у првој борбеној линији затече свог познаника трећепозивца.
– Забога, откуда ти овде? – упита пуковник.
– Знате како је, господине пуковииче, протекција!
Не подноси му образ
У групи грађана, која се затекла на улици, у време кад су аустријске трупе пролазиле кроз град, био је неки ,,чича-Влајко”, тестераш, старији човек и пуки сиромах. Прехрањивао се на тај начин што је у дворишту нечије куће по цели дан тестерисао дрва.
Из групе аустријских официра издвојио се један поручник, који је добро говорио српски, пришао чича-Влајку и, пружајући му неку цедуљицу, рекао:
– Однећеш ову цедуљицу у општину и предаћеш је првом нашем војнику на кога наиђеш. Добићеш за то круну.
– Не могу ја носити ту цедуљицу! – рече тестераш гласно и усправи се колико је могао.
– Зашто? – упита радознало официр.
– Зато што ми образ не подноси да вас слушам! – узврати Влајко и још једном се испрси.
Официр се толико разбеснео да је ударио Влајку шамар. Старац се занесе и паде, али не однесе цедуљицу.
