Догодило се оно што је једино било могуће: газећи преко мртвих бранилаца Београда, тринаест пута надмоћнији непријатељ освојио је улице Београда.
Српска војска се и даље жестоко тукла на другим положајима у земљи, али је знатан део трупа упућен према положајима којима је претила опасност од Бугара.
Београд се није предао, он се часно борио до последњег дана.
Уласком трупа удруженог непријатеља, почела је агонија Београда која је трајала пуне три године.
Шта се за то време догађало у Београду, како се непријатељ обрачунавао са голоруким становништвом, како је пљачкао и отимао све што му се допало – види се из записа савременика који су објављени у разним листовима и часописима, из заплењене архиве аустроугарских гувернмана, из брижљивих студија које су радили Јован Миодраговић, Живан Живановић, Душан Миликић, Лука Лазаревић, др Славка Михаиловић, др Војислав Пандуровић, др Божа Николајевић и други, затим из разних хроника и малобројних књига које говоре о том времену.
Генерални гувернер окупиране Србије био је најпре Аустријанац Салис фон Севис до 1. априла 1916. године, да би га на том положају наследио Мађар, барон фон Ремен, који је то био готово до краја окупације.
У заплењеној архиви аустроугарског гувернмана није било аката војничког, судског и полицијског садржаја. Тај део архиве је или спаљен или је однесен приликом бекства из Србије.
Благодарећи Душану Миликићу, који је дуго, упорно, с крајњом опрезношћу и објективношћу прикупљао и одабирао грађу о догађајима у Београду и Србији, у прилици смо да наведемо многе примере који фактографски одсликавају трагедију српског народа за време трогодишње окупације.
„… Последњи часови слободног Београда измицали су пред окупацијом 9. и 10. октобра 1915. године. Био је то крај оних тешких, херојских борби које су водиле јединице Одбране Београда, почевши од бомбардовања 5. октобра па преко огорчених јуриша 7, 8. и 9. октобра у граду и околини.
Његови усамљени браниоци, преживели остаци жандармеријског одреда, Сремског добровољачког одреда и комита, давали су последњи очајнички отпор масама искрцане немачке и аустроугарске војске, која је била притисла све улице опустелог и порушепог града.
За освајање Београда и даље заузимање Србије аустроугарске трупе нису имале довољно храбрости. Зато су са источног, руског фронта, дошле немачко-пруске јединице, које су до тада знале само за победе.
О последљим тренуцима слободиог Београда и првим часовима окупације наводимо неколико мање познатих записа Београђана који су то доживели.
„Све се слило тако као да гром за громом бије, као да земљотрес потреса земљу … Очајна, пуна бола, обучем капут и викнувши осталима да пођу за мном полетим горе потраживши од деде кључ од капије. Он ми га не да, говорећи да је доцкан бежати, да останемо, јер ћемо на путу изгинути … Пођем да развалим капију, а он ми баци кључ … Повучем бабу и Јоцу и отворивши капију пођем с божјом помоћи са војском” – бележи једна Београђанка.
„Киша од куршума обасипа нас. По улицама се воде борбе. Наши сачекају у попречним улицама непријатеља који с Дунава улицама наступа. Јурим ка Славији. Рањеници на све стране …“
То је записано 8. октобра 1915. године, а сутрадан: „Пред подне прође први непријатељски војник. Бол ми раздире душу. Нема већег губитка од губитка отаџбине…”
Кад је један стари професор из опустелог града пошао кући, сусрео је једног комиту који му је рекао:
„Апсолутно нећете моћи ни доћи до куће. Борбе се сада воде по улицама и већ су дошли до Душанове … Ми смо се бранили, али смо готово сви изгинули …”
Када је у овом тренутку прошла Кнез-Михаиловом улицом једна батеријска запрега без топа, професор је, као и многи други, кренуо с нашом војском.
„Без икаквих ствари … С оклагијом у руци уместо штапа, кренусмо ја и моје две кћери, око 10 сати, преко Чубурског и Мокролушког потока …
На овај начин се становништво Београда поделило на два дела: на већину која је кренула испред наше војске, с њом или иза ње, и мањи део, око осам до десет хиљада, који је остао у рушевинама града и одмах пао под окупацију.
Ево како је те прве моменте окупације видео један аустријски војник:
„Када је ова мала али храбра посада након дводневних бојева подлегла големој надмоћној сили аустро-швапске војске, кренуше читаве руље пијаних војника кроз горући град проваљујући у јавне зграде и музеје, приватне куће и станове граћана, који из страха од бомбародвања оставише град и своје домове.
Вриједније ствари, које би могли понијети собом, однијеше, док су покућство и остале ствари једноставно поразбијали и запалили.
Ако би им се ко од укућана успротивио, без икакова би га суда једноставно усмртили. Том су приликом многе грађанске и радничке обитељи доведене на просјачки штап, многи од грађана после тих догађаја није имао где да легне, јер му све однијеше.
Многа творничка подузећа читава су уништена, трговине опљачкане, а ни добротворна друштва и друге јавне институције нису остале поштеђене.
Вањско лице Београда после те провале давало је срамотну сведоџбу аустро-швапском дивљаштву, јер је све вриједније, што није било бомбардовањем или ватром уништено, покрађено од војске којој су часници примјером служили” – наводи се у књижици „Страхоте у Србији” (аутор је, на жалост, остао непознат јер се потписао иницијалима Д.М., а књижица је у издању „Венуса” изашла у Загребу 1919. године).
Описујући рушевине Народног позоришта, Универзитета и Музеја, исти писац наставља:
„Имао сам прилике да се на своје очи увјерим какав је изглед Музеја изнутра и на први поглед морао сам се згражати над толиким дивљаштвом. На подовима лежало је поразбијаио разно посуђе из римског доба, на зидовима празни оквири без слика. Проваљени писаћи стол са разбацаним листовима, стаклени ормани за драгоцјене предмете опљачкани и разбијени, једном речју: разбијено, уништено и покрадено све до последњег предмета, а кип српског гуслара Вишњића, који је уз гусле опевао српски устанак против Турака, под Карађорђем, стајао је у куту једне собице неоштећен, као да има задаћу да опише и опјева барбарство и вандализам аустро- швапске солдатеске на српском народу …”
Према књнзи „Облаци над градом” др Славке Михајловић једна Београђанка, лекар, овако је видела Београд у првим данима окупације:
„ Пред нама се указала слика ужасне пустоши, Све је порушено.
Свуда камење, цигле и дубоке јаме од граната. Да би се улица могла прећи, потребно је прескакати преко рушевина и лешева у распадању, који ту леже већ више дана. Нигде живе душе. Једино се мачке и пси вуку по улицама и рушевинама …
У таквом стању извршена је смена власти. Према подацима једног неиријатељског извештаја, још у четвртак, 7. октобра 1915. године, у време најжешћих борби, кренуло је и особље београдске Општине на пут повлачења.
На запрежна кола натоварена је сва архива. Како се у овом извештају наводи, београдском одборнику Исидору Николићу остављено је 10.000 франака за помоћ преосталом становништву.
Ту се наводе и цифре колико је остало намирница за јавну помоћ. У петак, 8. октобра, непрекидно су заседали преостали одборници Исодор Николић, Димитрије Јанковић, Лука Павићевић, Таса Миливојевић и Ђорђе Павловић и чекали непријатеља. Остало је и неколико службеника. У суботу, 9. октобра, пред општином су се појавиле непријатељске патроле.
А у недељу, 10. октобра, око 10 часова пре подне, дошао је из Команде позадине III аустроугарске армије капетан Ервин фон Егер са још два официра и тог тренутака преузео власт општине у Београду.
Тада је, у ствари, и цео Београд потпао под непријатељску власт – окупацију.
Страх, онај ледени који продире у кости, обузео је сваку кућу, сваког житеља Београда. Остали су у сиромаштву, без ичије заштите. Војска је била далеко. Тукла се на другим бојиштима у земљи, али је већ лагано ишчезавала нада да ће се поново вратити у Београд и отерати незване госте.
Било је очигледно да ни Општина, која је у доба рата свесрдно бринула о својим грађанима, више неће моћи ништа да учини.
Пошто се упознао са стањем, капетан Ервин је наредио да се сазове 30-40 грађана и састави један општински одбор. Стари одбор разрешен је дужности, а одређен је окупацијски. Председник је постао Коста Поповић. Кметови: Исодор Николић, столар; Димитрије Јанковић, новинар; Лука Павићевић, новинар; а Таса Миливојевић је одрећен за благајника. Капетан је саопштио основне дужности овог одбора:
Да извршава налоге аустроугарских власти и њених савезника и да ништа против ових не предузима; да штити интересе грађана и града Београда; да се брине за сиротињу и становништво које је тренутно остало без средстава.
Контрола окупатора почела је постепено да се појачава. На дан 8. новембра 1915. године, новоодређени командант среза Београд мајор Франц, у пратњи свог цивилног комесара фон Ремија, сазвао је седницу општинског одбора, на којој су извршене персоналне и организационе промене.
У прво време окупације Београд је имао једва око 8.000 становника. До краја 1915. године овај број се повећао на 15.000, од чега три четвртине није имало средстава за живот.
„Сви улази у службене просторије Општине били су опседнути женама уплаканих очију и изобличеног лица са кесама за брашно“ – записао је један очевидац.
Извештај, из којег су узети ови подаци, није улазио у то да каже ко је, и зашто проузроковао то стање, већ се приказује с какавим се тешкоћама борила општииска управа и како су окупаторске власти „помогле” да се ти проблеми некако решавају. Међутим, објашњење за беду у Београду било је једноставно: огроман део залиха запленио је непријатељ за своју војску и окупаторски апарат; привреда је стала, цене скочиле, а новца (плате) није било; храниоци већином отишли с војском и – то је доста…
Општински одбор је вршио и реквизицију са своје стране да би се створиле неке резерве за прехрану становништва.
Постоје подаци о реквизицији. Али, све је то било недовољно за разрушени град и опљачкано становништво. У ово време помоћ је износила 200 грама брашна и 300 грама кромпира за особу недељно! Отворене су и две јавне кухиње, прва 17. октобра и друга 15. новембра 1915. године, које су делиле бесплатну, јадну храну најсиромашнијим, али не за дуго. Приходи су били мали, а расходи велики. Примера ради наводимо буџет Општине Београда за новембар 1915. године, како се приказује у извештају.
Укупан приход је био 24.800 круна, и то: од пореза 11.000, такса – 5.000, гробљанске таксе 500, пијачне – 300, кланица – 6.000, новчане казне – 500, фонд за сиротињу- 1.500. Расход је изгледао овако: плате општинарима – 11.000 круна, дневнице (диурине) – 4.000, канцеларијске потребе – 500, осветљење и огрев – 600, дом стараца – 2.160, за децу из „Материнског удружења” – 1.200, за школе (?) и дечје вртове – 1.200, стрводерима – 500, лекарска помоћ грађанској сиротињи – 300, општинској амбуланти – 100, за гробље – 30, за алат и чишћење улица – 100, за градску сирочад – 600, за издржавање општинске стоке – 200, непредвиђени издаци – 325.
Оно што одмах падау очи је то да је половину буџета и више од тога узела општинска управа за себе, за плате, мада се касније овај однос у буџету и променио, јер је привреда почела како тако да се опоравља и приходи повећавају. Ипак, приметно је да су општинари обезбедили, још у почетном периоду, прво себе.
Док су се у Београду почеле да формирају прве окупаторске институције власти, и док је становништво већ гладовало на „слободи”, у затворима или у интернацији, одиграла се добрим делом и трагедија оних избеглица из Београда који су, пошавши с нашом војском, сустигнути и престигнути непријатељским трупама.
Из цитата непријатељске и неутралне штампе, које је донео „Ратни дневник” 1915. године, може се сасвим приближно створити јасна, чак и верна слика повлачења народа, па и већине београдског становништва које је пошло да дели судбину своје војске која га је тако јуначки бранила.
Тако „Фосише Цајтунг”од 20. XI 1915. наводи:
„Све до Западне Мораве бежало је становништво из северне Србије. Оставили су своје куће, узевши само најпотребније, и побегли довде да опет падну непријатељу у руке. И тек овде је њихова беда била потпуна.
Штедети непријатељско становништво значило би оштетити своје људе. Зато становници морају напоље из својих кућа … Ту, у малом простору, збило се њих 20-30, једно уз друго, једно преко другог, старац, болесна жена, болесно дете. Ужасан задах и крајња беда.
То су породице из Београда … Напољу, по путу, стоје редови кола. А они стоје, чуче и мрзну се око ватре која светлуцне, па се опет угаси. Срце вам се стеже гледајући, али помоћи нема. Све што је у земљи, све је за војску.
Људе до 50 година купимо и терамо. Често и дечаке до 14 година. Марширају у колонама, колонама без краја, на стотине, на хиљаде, према северу. С обе стране око њих су улани који их терају с копљем у руци. У селима унаоколо истрчавају жене и старци кад наиђу ове поворке … Једна жена, познавши свога мужа, истрча и пође за поворком, плачући, вриштећи … Трчала је док
није изнемогла, затим паде и оста на путу лежећи … Видео сам читаве гомиле жена које трче за заробљеницима; трче, застају и опет трче … Колико пута их улани одгањају као што се тера досадно псето које се нада за човеком и неће да изостан ма колико га били камењем и батином … Јадници иду ка северу … Али колико ће их стићи донде? Ја сам их много видео, леже по путу.
„Берлинер Тагеблат” од 21. октобра 1915. године тврди да у борбама из заседа учествује све становништво које је у повлачењу. Исто тврде „Локал Анцајгер” и „Франкфуртер Цајтунг”. ,,Ноје Фреје Пресе” вели да је тактика српска да оставе што поседнутију позадину како би она ометала напредовање непријатеља; јавља како сваки час доводе „жене с пушком о рамену, онако како су их затекли кад су нападале нашу (аустроугарску) војску. Ове жене су дрске и не боје се смрти која им је уосталом извесна.”
„Франкфуртер Цајтунг” од 23. октобра 1915. пише:
„Борбе овде у Србији имају сад карактер најдивљије борбе народа у којој учествују и старци и жене и деца.”
И „Ноје Фраје Пресе” од истог дана пише:
„То је борба каква се водила само у прастаро доба. Не остаје ни камен на камену. Уништава се све.“
„Ноје Фраје Пресе” од 12. децембра наводи:
„Бегунци немају ништа да једу, без одела су. Почињу да се враћају очајнички у сусрет нападачу. Али Немци, Аустријанци и Мађари заповедају: стој! Сметаш ми на путу, у страну с пута! Онда треба заменити теглећу марву која је попадала. Рат пре свега и – реквирирају се волови бегунаца за аустријске и немачке колоне. И јадни сељаци и сељанке остају с преврнутим колима у блату.
Ено већ нагазисмо на четвртог, на једног човека риђе браде. Лежи ничице раширених руку, лице окренуто навише, брада се заледила. Један младић лежи поред њега у јарку.
Сусрећемо једну жену с дететом на леђима. Црномањаста, поцепана као Циганка, танка сукња лепрша на ветру …
„Фосише Цајтунг”од 25. децембра:
„У јарковима крај друма и по пољима видео сам ту и тамо где леже мртви људи у српском сељачком оделу. Да ли су ти људи погинули или су били после убијени, или су се можда смрзли? Свакако, морали су већ дуго времена лежати, јер су већ били јако нагрћени од јата гавранова …” „Бернер Тагевахт” под насловом „Пресуде у Србији” доноси овај чланак у свесци за јануар 1917.:
„Хиљаде невиних стараца, младића и жена, у часовима највеће туге за својима који су отишли за српском војском, у данима највеће оскудице, зиме и очајања, стрељано је, повешано или убијено револвером или кундаком првог непријатеља који је на њих наишао. Те злочине не може оправдати никаква војна нужда.”
„Журнал де Женев” од 23. новембра 1915. године доноси допис свог новинара из Београда. Давши прво скицу наших заробљеника у пролазу кроз Београд, наставља:
„Међутим, улица се напунила једном шареном масом. Пред жалосном поворком жена, деце и стараца чета немачких драгона с копљем у руци. Све је испод 15 година или изнад 60. Матере носе децу на леђима, а ону која су нешто старија узеле за руку …
Један дечко од 10 година, сиромах, носећи још млађу сестру што му се обесила око врата, посрће, само што не падне … Мати му се окреће и соколи га са неколико речи у свом музикалном језику за који веле да је међу словенским језицима најлепши … Поворка нема краја.
Коњаници који је терају заустављају се сваки час да причекају оне који не могу да стигну. На крају поворке један немачки драгон сјахује с коња и узима за руку неку девојчицу која плаче и јеца очајно. Њене слабе ножице не могу више да је носе …
На тргу пред хотелом „Москва” управо је обешен један шпијун, још виси на вешалима, с главом замотаном у бело платно и с таблом на прсима где пише: „Издао наше позиције непријатељу.”
Наше избеглице су, пратећи нашу војску „убрзо почеле да малаксавају; падало се у снег, војници су их дизали, носили до првих кућа – колиба и ту их остављали. Многи су уз пут умирали
од мраза и изнурености.”
Избеглице су спровођене у групама према северу. Већина их је дотерана у Београд и ту разврставана на оне који су пуштени кућама и оне које су настављали пут у интернацију или заробљеништво.
Ево како један очевидац описује те избеглице видевши их у Београду крајем децембра 1915. године:
„У дворишту полицијском, кроз прозор, видело се како ћесарови корпорали и фелдвебели површћују наше сироте избеглице, које су у буљуцима пристизале свакодневно чак из Подгорице и Сан Ђованија ди Медуа. Изглед тих људи, изнурених, одрпаних и унезверених са нађикалим брадама и замршеном косом, будио је утисак живих лешева. Они су ме испуњавали већом грозом од оне коју сам осећао гледајући истинске лешеве после битке на Куманову и Мачковом камену.”
Дописник листа „Журнал де Женев” који се налазио у Београду, 23. новембра 1915. године бележи:
„Једна колона српских заробљеника пролази овај час кроз Београд. Тамна лица, напрегнута, већина их рањена … Чисто вас задивљује лепота расе. Мишљење аустријских официра једногласно је: „Срби су одлични војници и поштовања достојни хероји.” Али кад су прешли Саву све се завршавало друкчије: признати хероји су дотучени пли помрли од болести и глади у логорима Монархије …”
Да је храна тамо била никаква, да је поступак био груб до крајности – није спорно, али је мање познато да је дух тих наших љули био увек на висини. Сведочанства о томе има доста. Тако један заробљеник пише:
„Преболео сам две опаспе болести, сад болујем од силне чежње да дођем тамо, да се дочепам пушке и да будем неумољив и без срца пред оним „културним.”
Један подофицир из Београда пише 26. јула 1916. из Болдогасоња команданту логора: „Малаксао сам од тешког рада и глади јер не добијам ништа друго већ само кромпир посан, замућен с мало брашна, без масти и без меса, тако исто и пасуљ посан и ништа друго …”
И даље:
„Ципеле су ми сасвим исцепане и немам шта да обујем. Исто тако има још три војника сасвим су боси и газда неће да им даде обућу и тера нас да радимо боси.”
Један официр, заробљеник, из Ашаха пише у Београд својој жени:
„Ти о политици и садашњој ситуацији немаш појма, нити ко тамо може да има читајуће „Београдске новине.”
И мало даље, наставља:
„Нека знају те вуцибатине да званична Србија још постоји и то већа, моћнија и силнија него што је била пре рата. Политика се не води на годину већ на педесет и стотину унапред.”
Огорчен због забране ћирилице, један заробљеник из Галиције пише у Београд, 29. новембра 1917. године, између осталог и ово:
„Маро, да ми пишеш српски, јер сам ја Србин, па нека дође ма која држава у Србију, ја сам Србин и као Србин ћу да умрем; ако ми српски не пишеш, немој ни да ми пишеш више …”
Овакве и сличне карте нису, наравно, никада стигле пошиљаоцима, а вероватно се ни они који су их писали нису кући вратили. Важно сведочанство о животу у логорима оставио је један аустријски инспектор логора који је, по обиласку логора у Маутхаузену, навео у свом извештају да је тамо, помрло око 8.000 људи а од тих ваљда две трећине живо покопано …”
Људи су били исцрпљени, а без неге, лекова, одела, покривача, на цичи зими, па су се смрзавали. У ђубре су се увлачили да избегну зиму и тамо би их сутрадан укочене нашли.
Склоништа су била без врата. На земљи су спавали: болест, зима и глад су их немилице таманили. За храну су добијали усољену рибу. И онакви какви су били, бедни, измрзли, болесни, одесчених руку и ногу, кундацима су их тукли аустромађарски стражари.
Српском Црвеном крсту у Женеви пише један наш заробљеник из Болдогасоња 10. септембра 1918. године:
„Поштовани господине Перо, молим Вас да обавестите комисије за заштиту ратних заробљеника у Берну да нас овде млого у затворима тучу и мучу јер јавно не смеду … а који би се тужио, јао тешко њему од њих. Одмах би га стрпали у затвор и мучили га горко и шибали би га по голом корбачем.”
У Београду је било неколико мањих заробљеничких логора. У њима је било руских а касније и и талијанских заробљеника. У једној заповести команде места упозорава се „да се заробљеници не терају на рад недељом јер сви имају по један пар веша.”
Поступак је био тако груб да су бекства била врло честа, што се види по потерницама. Сваки део заробљеничке одеће био је обележен кројем, бојом, бројевима и тракама. Терање на рад било је интензивно и систематско. У случају даје заробљеник одбио да ради „хапшен” је и одмах извођен пред ратни суд. Ако би то учинила група – стрељало се се на лицу места.
Разуме се да у овако тешким условима није било тешко спроводити и друге мере којима се окупаторска сила служила. Међу измученим и изнуреним заробљеницима врбовани су шпијуни. У једном наређењу за ову сврху допушта се да шпијунирање буде „за новац или добром вољом”, а наглашено је да ће ови врбовани „послужити и за непријатељско иностранство за будуће мирно доба”, за каснију „исту колопу”.
Како су Срби поступали са аустроугарским заробљеницима види се из овог непријатељског строго поверљивог документа (према извешају једног Аустријанца који је живео у Нишу као „трговачки саветник”):
„У Нишу је било око 40.000 аустроугарских заробљеника који су, с обзиром на тешке услове, после повлачења аустроугарских трупа из Србије, врло добро третирани и добро храњени. Почетком 1915. године, када су „Српске новине” пренеле вест да се са српским заробљеницима у Аустро-Угарској лоше поступа, био је поступак и према аустроугарским заробљеницима гори. Није се више добијао цео хлеб већ половина. Забрањен је слободан излаз у варош. Официри су били посебно смештени и могли су у парку старе турске касарне да се шетају и чак су тамо играли тенис. Командант аустроугарског заробљеничког логора био је српски пуковник Поповић који је био образован човек и заузимао се за заробљенике …”
У Београду се заробљеничко гштање није особито истицало. Тај проблем је био актуелнији у почетку. После су за Београђане дошле и друге, горе невоље – интернирци и таоци, а то је било нешто сасвим друкчије. Њихове судбине су биле Београђанима ближе и свакодневније, јер су обухватиле и мушко и женско и старо и младо. Ако интернирања није било овде, било га је онде, ако се није тренутно интернирало, чекало се на интернацију …
Она је била некако шира и „људскија”, јер није много бирала. „И тако, док су поједине руље војника пљачкале, робиле и убијале – јаке војничке опходње, жандармерија и редарство, уместо да заштите мирно грађанство од насиља подивљалих војника, пролазили су кроз град и хватали голоруке грађане, које су у групама терали у Тврђаву, да их касније интернирају у Мађарску.” Овим групама придруживане су и оне које су сe враћале из избеглиштва.
