„Берлинер Тагебалт“ од 28. новембра 1915. године признаје да се цивилно становништво ,,у масама хвата и интернира у логоре, а као објашњење наводи да су то српски војници обучени у сељачка одела.
Али „Ноје Фраје Пресе” за исту ситуацију пише:
„Није могуће да су ове бледе дечаке од 12-14 година Срби хтели да уврсте у војску.”
Интернирања из Београда, као и из унутрашњости, вршена су у разно време, на разне начине и из разних узрока. Једанпут се нашло оружје, други пут се крила летина, неко је агитовао против окупатора, појављивале се близу Београда и комите, или је била потребна негде радна снага.
Ово последње је било чест и озбиљан разлог, при чему је, обично, интернирано већином градско становништво, као мање потребно за привреду у Србији. Узрок и време одређивали су начин интернације; појединачно, или у групама, или масовно. Оном масовном интернирању из 1915. године разлог је био освета и „обезбеђење” позадине њиховог фронта. У следећој години масовно интернирање је вршено када је Румунија ступила у рат против Централних сила, јер је то изазвало расположење у Србији, али још више и зато што су њихове снаге на том фронту тражиле радну снагу за радове у позадини. Према њиховим подацима тада је интернирано 16.557 лица од чега 16.557 из Београда и 1.227 из његове шире околине. У вези с овом интернацијом командант среза Жарково известио је почетком пролећа 1917. да су „услед масовног интернирања престали сви пољски радови”.
У 1917. години масовна интернација је вршена због Топличког устанка. Коначно, пред крај рата 1918. године, извршено је масовно интернирање људи да би се обезбедило повлачење потучене аустроугарске и немачке војске, а и да се омогући одвлачење велике пљачке.
Поред свега, београдско становништво свакодневно је осећало још и кулук. За сваковрсне радове: утовар-истовар, оправку путева, пољопривредне и фабричке радове, чишћење улица, копање ровова – одређивали су на краће или дуже време грађани оба пола без обзира па старост.
Прву економску санкцију, пише Миликић, осетили су Београђани када је смањена вредност динара на пола круне. Ова мера је одмах погодила градско становништво. Сељаци нису поштовали овакву вредност круне. Они су више волели да примају наше динаре без обзира на вредност коју му је одредио окупатор. Ова појава је карактеристична за све време окупације и служи као поуздан доказ вере у победу наших савезника и српске војске.
Међутим, оно што је битно, треба нагласити да су цене не само биле несразмерно високе – у слободној продаји, и несразмерно ниске – у обавезном откупу, већ да су се оне често мењале на штету наших људи а у корист окупатора.
Података о ценама у оно време има прилично. Један општи поглед може да буде довољан за констатацију да су се подаци о ценама знатно разликовали, према томе ко их је писао. Тако, на пример, у званичном извештају Општине може се видети да је продајна цена шећера у 1916. години била 1.60 круна, док за исто доба имамо другу белешку да је шећер тада стајао 5-8 круна, а 1917. године 15-18 круна, марта 1918. године коштао је 18-20, а септембра исте године, пред крај окупације, 24-30 круна.
Опет по званичном извештају цене пшеничном брашну су се кретале од пола до 2 круне (најбоље), а по другим подацима, незваничним, брашно је стајало 1917. године 4-7 круна, дакле више него двоструко. На сличан начин се кретала и цена говеђег меса, које је по званичном курсу стајало у 1916. години 2.30-3.70 круна, а по незваничном, односно црном, била је 1916. године 3.70; 1917. године 6 круна, а 1918. и до 8 круна за један килограм.
Уз ово планско и систематеко исцрпљивање, од кога је градско становништво трпело посредно али и најнепосредније, било је и повремених генералних препада и отимања, особито у почетку и крајем окупације, ствари којима је располагало градско становништво, особито Београд.
Тако је поред оног првог великог узимања при уласку у Београд, забележено да је у времену од 9. до 12. децембра 1915. године у Београду вршена ,,мелика реквизиција”.
,,Данас су зашли по приватним кућама да одузму предмете од месинга и бакра. Скидају окове са ормана, браве са врата и прозора, а пре два дана однели су и звоно са Вазнесенске цркве и бакарни кров са звонаре. Данас је читав транспорт кола упућен преко понтона у Земун са посуђем, бакрачима, тепсијама, бравама, од чега ће се правити муниција. Заплењене су и велике количине коже, а од јутрос узимају по кућама вуну из душека и јастука, остављајући по један душек на две особе” – бележи очевидац, једна жена- лекар.
За исте дане професор Јован Миодраговић записује:
,,Ових дана су ишли улицама од куће до куће и вршили „реквизицију” и колима носили ствари особито из оних станова где није било никога. Из куће нашег комшије Бодија, бившег конзула нашега, однели су све, па напослетку поскидаше и прозоре.“
„Београдске новине” од 25. марта 1916. године доносе вест о предаји предмета ,,од алуминијума, антимона, олова, хрома, феролима, месинга, молибдена, феромолибдена, никла, фероникла, црвеног месинга, волфрама, фероволфрама.”
Међутим, да се не би наш неуки свет изговарао да не зна шта је и од чега је што, следећи велики препад био је друкчије објашњен. Нису се употребљавали стручни називи метала и легура.
Шеф аустроугарског генералштаба је расписом именовао предмете које је тражио „за ратне циљеве и то: бакарну жицу, кухињско посуђе, лаворе, закачке и вешалице за одело, прибор за пушење, вазе за цвеће, звона, прапорце, тасове, табле са грбова, све врсте украса (дугмета, ланчићи), табле и таблице за рекламе и обавештења, грбове, натписе за врата и собе, плочице за имена, плехове за облагање углова по кућама, прибор за ложење ватре, све врсте штангли и дршки за чивилуке, завесе и убрусе, прстење чак и ако је од легуре, и све што је од месинга, бронзе, новог сребра, никелина, алпака, аргентана, киносребра, пакфона …”
Треба се мало зауставити и замислити слику Београда, и не само овог града, него и села, како су изгледале његове куће и намештај када је све било покупљено и однесено! Било је то враћање не за неку деценију, већ и за столећа уназад, што се касније није могло надокнадити. И овде треба тражити узроке не само за овдашњи већ добрим делом и за данашњи изглед старог Београда и имовинску ситуацију његових староседелаца.
Потврда о пљачки има довољно. „Берлинер Тагевахт” од 22. фебруара 1917. године наводи следеће:
„Да осиромашење буде потпуно, војном реквизицијом су покупљене од трговаца, занатлија и приватника последње резерве хране, робе, алата, а затим сви предмети од вуне, бакра и других метала. Принудни курс српској монети са 50 одсто имао је исти циљ.”
У „Београдским новинама” од 14. фебруара 1917. стоји:
„У неким кућама су само потпуно нејака деца или сасвим престареле особе које апсолутно нису у стању да обавесте пописивача ни о именима чланова те породице, а камоли о њеном имовном стању или ма о каквим приходима исте.” Интернирање људи и пљачке кућних предмета погодило је нарочито градско становништво, особито Београд. Чиновничке, трговачке, занатлијске и радничке породице остале су скоро без икаквих средстава за живот.
И „Пестер Лојд” од 18. фебруара 1917. године тврди „да је стање у градовима (у Србији) управо очајно” и да је „село сразмерно мање патило него варош.
Тек пошто је успостављена веза између Србије и неутралних земаља, Српски Црвени крст је успео да новчаним пошиљкама ублажи ову беду. Но, пошиљке су остајале често недељама у фиокама Гувернмана у Београду због контроле пореза који се за њих плаћао.
Ово изразито државно узимање, организовано с највишег места, пратио је други, полуслужбени начин, који су практиковале поједине институције на своју руку и за своје потребе.
Већ према томе каква је установа била у питању, подешен је и начин пљачкања. Тако је један универзитет из Немачке (Halle Wittenberg) чији је почасни доктор био сам Макензен, тражио једним писмом, које је ректор лично упутио Макензену, да му се пошаљу комплети наших дневних листова који су излазили у Србији, односно у Београду, почетком двадесетог века и то: „Самоуправу”, „Пијемонт”, „Политику”, „Одјек” и друге. Ректор је нагласио да се ти комплети нађу или одузму и пошаљу ради комплетирања њихове библиотеке. Окружна команда у Београду је на ово одговорила да то одобрава, уз напомену да она, и без нарочитог тражења, то редовно чини сваког месеца. Зато ми немамо нашу стару књигу, или стару дневну штампу, која може и данас да се нађе у Немачкој, Аустрији или Бугарској.
Друге су институције тражиле уметничке предмете за попуну својих збирки. На овај начин су опљачкани наши музеји, лабораторије, библиотеке, позоришта, већином из Београда. Несрећа је била потпуна и због тога што се није посебно, на неком скривеном месту ван тих зграда, чувао дупликат евиденције о својини, како би се после рата с правом поставило питање реституције. Ствари су се одвијале једноставније: непријатељ је покупио наша добра, а документацију, у колико се затекла на лицу места, уништио или понео.
У овакву врсту одузимања треба урачунати и она која су вршила поједине јединице. Нека за потврду послуже два примера која су починиле немачко-пруске јединице. Београд су заузеле заједнички аустроугарске и немачке трупе. У почетку су обе војске држале углавном овај део Београда који су саме заузеле.
Тако су Немци држали савску, а Аустријанци и Мађари дунавску страну. Убрзо је цео Београд потпао под аустроугарску окупацију, а немачке трупе су држале само главне пруге, ради чега су и у Београду имали своје органе.
Када су се Пруси селили из болнице на Западном Врачару оставили су за собом пустош.
„У зградама смо затекли само голе зидове и широм отворена врата. Купатила су демонтирана, кваке и браве с прозора и врата поскидане су, електрични уређаји однесени, чак су и сви ексери повађени из зидова. Свуда по поду налазило се ћубре и измет” – записао је један очевидац.
На сличан начин однесене су и камене степенице и балустраде од зеленог мермера испред зграде Народног позоришта.
Овај податак потиче из наших извора. Али и окупаторски командант среза Жарково истог је мишљења.У свом извештају бр. 19 од 5. марта 1917. он се жали што Жарково, то јест простор око пруге коју држе њихови савезници Немци, потпада под немачку „пролазну зону”, јер су „немачки војници покупили све животне намирнице, запрежну стоку за клање, месинг и бакар”, па се тек у том документу објашњава зашто Аустријанци и Мађари „нису ништа нашли од намирница ни за дневне потребе” када су дошли у тај крај.
Но, кад се село мало опоравило, овај командант је и сам успео да реквирира „све пољопривредне производе – пшеницу, јечам, зоб, кукуруз, сено, сламу, вуну, кожу, а онда месинг и бакар”, колико је још било остало.
Али пре него што би приступили грубом одузимању на било који начин, окупаторске власти су низом претходних мера омогућиле „легално” узимање онога што им је било нужно. Између осталог био је заведен н систем карата за све важније намирнице. Докле је ово ишло нека послужи и пример да су 1. септембра 1918. године, дакле пред сам крај рата и напуштање наше земље, да би покупили све плодове, издали наређење којим се „заплењује сав производ од вишања, трешања, кајсија, бресака, шљива, сувих шљива, крушака, јабука, свежих и сувих, ораха и лешника.”
С друге стране у граду су „свим средствима принуде“ терали на разна плаћања и дажбине, присећајући се да забележе како ће тај поступак „имати рђаве последице за развитак трговине после рата” и да је „питање да ли ће садање користи бити у сразмери с каснијом штетом, када односи буду имали правни карактер.”
Међутим, ово није све. Растерећење Београђана од преостале имовине препуштено је још и трећем, приватном начину реквизиције. Окупаторски официри, подофицири, војници, чиновници и њихове породице, нису непосредно осећали добит: сав је плен ишао некуда, незнано где. Зато су они, пошто су похваљивани за ревносно узимање на ова прва два начина, узимали непосрсдно и за себе, не чекајући да се добра послата на фронт, или преко Саве и Дунава, на неки начин доделе и њима.
Ово непосредно узимање довело је до низа сучајева који су били пуни тешких и трагичних призора, а каткада и трагикомичних …
У поменутој књижици „Страхоте у Србији” аутор каже да су „официри предњачили у отимању.” Само, овога пута они нису узимали браве ни звона, већ су се ограничили на предмете који су им били потребни за личну корист и употребу. Исти писац на духовит начин, између низа случајева, приказује једног аустроугарског потпуковника који је покушао да у једној радњи на Теразијама прода уметнички рам за слику. Објашњавао је трговцу да је „купио” рам и слику, па је слику послао кући али без рама и сад хоће рам да прода …
Ако је неку ствар узео појединац за себе, а она има озбиљнији и шири интерес, онда би се умешале и власти да то одузму. Карактеристичан пример за ово је крађа уметничких слика из Двора у времену од 24. јануара до 1. фебруара 1916. Из архивске грађе види се које су слике покрадене. Под тачком 7 помињу се два акварела Паје Јовановића.
Слике су покрали, како се у документу каже „официри који су имали дозволу за приступ у Двор. У нади да ће официр – крадљивац вратити слике, овако му се обраћају” у тој наредби:
„Господа официри који су у доброј намери, услед овог или оног, ове слике присвојили нека врате исте у генерални гувернман – политичкој управи пуковнику Кернену.”
Али на ову удицу се нико није упецао. Очигледно да су крадљивци ценили узете слике исто толико колико и тај пуковник.
Но, поред „љубави за уметност” код окупаторских официра, постојали су и захтеви обичних, смртних људи са практичним смислом за свакодневни живот. „Видео сам – пише један очевидац – многе од служака виших часника како даномице по два или више пута прелазе у Земун, одакле су се, натоварени којекаквом робом, враћали у Београд, коју је за двоструко већу своту продавали међу страдајуће грађанство. Има и таквих случајева да је поједини часник имао посебног својега момка одређеног за то да за њега вуче поједине предмете из Србије у Аустрију и Мађарску, откуда је, опет за њега, прокријумчарио, на пример, шећер и другу јефтинију робу да је може у Београду за скупи новац продавати.
Кријумчарио је свак, од гувернера до последњег финанцијалног стражара на рачун српске сиротиње, која је даномице умирала од глади, док су часници и поједина протежирана момчад, у својим менажама прирећивали гозбе, пијанке и такодаље.”
Официри су за своје менаже добијали намирнице по врло ниским, принудним ценама, па су ову робу узимали из магацина менажа и продавали Београђанима по црним ценама, већином преко својих агената. Небројени су случајеви једноставнијег прибављања онога што им је требало: узимали су без посредника, избегавајући околишне путеве и начине. Примера има много.
Када је један официр, приликом сеобе из једног реквирираног стана, узео собом и ћилим домаћице који је она покушала да задржи, официр јој је рекао: „Будите захвални што узимам само
овај један. Да је други на мом месту, он би вам однео све ћилиме.”
На другом једном месту официрова жена узима прво „на послугу” пелц од домаћичине ћерке, а када се селила, она га је једноставно понела јер јој се допао.
Када је узео робу у једној радњи, официр је написао признаницу на мађарском језику и отишао. Када су признаницу превели, прочитали су: ,,Суму од 287 круна на узету робу платиће краљ Петар.” Потпис је био нечитак …
Постоји више докумената поверљиве природе у којима се говори о поступцима официрских и чиновничких породица које су „грдно нарушавале културну мисију” окупације. Уместо спровоћења такве мисије, окупационе власти су имале силног посла да задрже досељавање ових породица у „некултурну Србију”. Да би дошле на ред да нешто понесу из Београда, образоване су смене и давани рокови задржавања и то обично на четири месеца, уколико су се уопште поштовале такве наредбе. Неспоразуми су настајали око периода у коме би им се дозволио боравак, јер су све „смене” биле јесењи период због убране летине и товљења свиња …
Подофицири и војници чинили су слично у свом делокругу. Они су најчешће били извршни органи за све реквизиције, како оне државне тако и полуслужбене, па онда приватне официрске и чиновничке и, најзад, за сопствене. Из тих разлога, они су, поред ревносне службе и похвала за ова отимања, били принуђени да се и на други начин обезбеде да не оду на фронт. Једни су ушпрцавали себи под кожу петролеум, други урин или ваздух, а старији, који су имали мротезе, ломили су их или крили.
Сва ова одузимања нису се могла спровести без терора. Они који су остваривали политику окупације, особито у Београду, поред гувернера фон Севиса, кога је у априлу 1916. године сменио фон Ремен, били су командант Мостобрана генерал-мајор Александар Кухинка, командант места пуковник Лотар Рендулиц (касније Хитлеров командант армије), командант полиције потпуковник Јозеф Клодети, цивилни комесар „племенити” Кушевић, шеф политичког одељења мајор Славко Кватерник (у другом светском рату Павелићев маршал оружане силе НДХ), капетан Витман и многи други, као и пуковници Керхнаве и Кнезић, генерал Бабић, Андријан и остали који се „нису видели” иза паравана одакле су наређивали.
Терор је почео одмах по уласку у Београд и трајао је све време окупације. Мера је било на стотине, и то најразличитијих, тако да је за случај отпора имало шта да се примени: од ћушке ногом, ударца кундаком, затвора, интернације, до стрељања и вешала која су такође била ту …
На београдској пијаци није било довољно намирница ни за окупатора, па су се њихове менаже и појединци, ради набавке свежег воћа и поврћа, упућивали изван града у сусрет сељацима који су намирнице носили на пијацу. На тај начин су успевали да и оно што је остало сељацима за слободну продају, приграбе и да, евентуално, после сами препродају у граду. Једна поверљива наредба и о томе говори:
„Највећи део намирница намењен београдским пијацама покупују официри и људство менажа пре него што дођу на Цветни трг. Због гога сасвим мале количине стижу на пијацу. Како су најважније намирнице заплењене и не могу се добити у слободној продаји, домаће становииштво, које је упућено на београдске пијаце, нрави редове и сцене…
Ако би се неко од Београђана без путног листа и контроле усудио да и сам крене у пресрстање, могао је, ни мање ни више, да плати главом. Тако је једна жена, мајка више ситне деце, отишла у околину Београда и купила нешто намирница. Када је стражар то видео, позвао ју је да стане. Жена није стала. Стражар се није двоумио, пуцао је убио мајку с корпом намирница купљених за гладну децу. Њен леш није остављен на миру. Донели су је мртву у Полицију и тамо изложили да би друге заплашили …
Страдала су и деца, јер су и она често покушавала да донесу нешто хране ако старији нису могли. Тако је један дечко од 14-15 година стајао у реду за изнутрице. Када је стражар преко реда промустио неке познате, дечко је протестовао: „ Ви пуштате друге који су дошли после мене, а ја чекам од 5 сати на овој хладноћи.” Стражар је наредио дечку да иде сасвим на зачеље. Но, када је дечко на ово приметио да „није поштено да се тако ради”, стражар га је појурио и на Косанчићевом венцу убио … Поновио се догађај са Чукур-чесме. Дечку не знамо име. А догађај није имао онај одјек као 1862. године, јер се сад „културније“ ратовало.
На сличан начин погинуо је и један дечак који је, на периферији Београда, покушао да откине клип кукуруза … Није стао кад му је стражар то наредио. Бојао се злогласног капетана Витмана па је почео да бежи. Стражар је пуцао и убио га …
Вести о глади у опустошеној и опљачканој Србији током 1916-1918. године преплавиле су
свет. Многе хуманитарне организације, потресене трагичном судбином српског народа под аустроугарском, немачком и бугарском чизмом, настојале су да помогну – скупљале су новац за помоћ. На молбу Црвеног крста, Аустро-Угарска и Немачка дале су сагласност да се пошаљу храна и лекови напаћеном становништву Србије и Београда.
Али, британска влада, која се није руководила хуманошћу као многи њени поданици, који су дошли у Србију у прној и другој ратној години да помогну српском народу у његовој праведној борби, ставила је вето под изговором да би се тиме посредно помогло непријатељима савезника. Британска влада је, наиме, истицала да су окупатори дужни да брину о исхрани становништва. Британска влада је, у ствари, тиме испољила неразумевање и крајњу себичност према српском народу, јер је, истовремено, учинила све да се таква помоћ пошаље у друге области и земље које су биле под окупацијом Централних сила. Британска влада је пружила нове доказе да Србији није искрено наклоњена, гледајући у њој предстражу Русије на Балкану.
Кад се говори о београдском живљу, треба навести да ни окупација није била за сваког иста. Постојао је мањи број становника који се „ушалтовао” у нови режим: неко је добио дозволу за трговину, занат или службу у неком надлештву. Ако не то, онда је имао кућу па ју је издавао под кирију нашима, или окупаторским официрима, чиновницима и њиховим породицама.
Разуме се да су они, и поред тешких услова окупације, боље живели од оних који то нису имали. Због тога се и у подацима архиве на више места подвлачи тежак живот „београдске сиротиње” чије снабдевање „никако не иде”.
Но и поред тога, за овај „нижи слој”, који се, поред тешке исхране често жалио на скупе кирије, окупатор дословно наводи: „Врло је карактеристично да и код нижег света, до данас, поверење у пуну вредност динара ни у ком случају не изгледа пољуљано. Он цени круну „ал-пари.”
Док су Београђани овако губили главу, или просто умирали за хлеб насушни, аустромађарски окупатори су између осталог бележили у својим поверљивим наредбама како је једна официрска госпођа захтевала три литра млека дневно. Друге су тражиле 10-15 килограма шећера, треће су непрекидно куповале и носиле, или слале својима оно до чега други нису могли да дођу.
Непрекидно се указује да официри живе луксузно и да „толико много купују намирница ла чак и снабдевање трупа долази у питање.“
Пуковник Керхнаве је, међутим, изјавио како није тачно да се тешко долази до намирница и као пример навео је своју жену која у томе нема тешкоћа …
Никакав политички живот није био допуштен. Становништву Србије и Београда, разуме се. Поред Зборника закона и службених листова, политички живот је обухваћен и посебним брошурама.
Једна од њих: „Директиве за политичку управу ва територији Генералног војног гувернмана у Србији”, која садржи и посебну одредбу о забрани политичких странака и политичког живота, регулише даље питање школства, санитета, цркве, пољопривреде, путева и саобраћаја, адвокатуре, јавних натписа и назива, књижарства, монопола и заклетви.
Друга, „Општа начела за војну управу, у окупираном делу Србије”, говори о законодавству, организацији власти по степенима, персоланим другим питањима.
Има података да је окупатор, ипак, чинио покушаје да преостале политичаре ангажује за своју политку. Покушавали су, на пример, да Опшински одбор у Београду у коме је био понеки истакнутији бивши политичар уздигну, као неку малу владу, изнад свих других општина, али без резултата.
У „Упутству за организацију општине” у околини Београда на одсецима I-Жарково, II- Бањица и III-Миријево, каже се: „Без сумње да Монархија која је са много крви и нечувеним материјалним жртвама освојила Србију – ову никад неће пустити из руку.” Оно упутство потписао је цивилни комесар за град Београд Јулијус Шомођи фон Перла, за кога се не може рећи да није био довољно обавештен шта може да напише и потпише.
Ако је ико у Србији био упућен у крајње намере Аустроугарске монархије, био је то свакако комесар Јулијус. Ту лежи и тумачење чињенице што, на пример, понеки окупаторски орган није пријатсљски примио припаднике српске напредњачке или које другњ проаустријскњ странке; иако је понегде, према овим подацима, општински курс према њима био блажи, као што је према радикалима био строжи.
У неким документима се отворено признаје да се радикалским породицама ништа није давало као помоћ „чак иако нема доказа за политичку опасност молиочеве личности.”
У првом случају, о ставу према конзервативцима, постоји интересантан податак, где један заробљеник или интернирац из Београда, пише из логора у Хајнрихсгрину својој жени у Београд следеће:
„Чуди ме да Аустро-Угарска, за коју је у Србији највише радила Конзервативна странка, чији сам и ја члан и оснивач, нас конзервативце овако гања уместо да нас штити.”
Овај конзервативац није прочитао Упутство комесара Јулијуса о томе како Аустрија не мисли више да иде из Србије. Тада се не би даље чудио, јер ни његова странка није имала у свом спољно – политичком програму идеју да Србија постане аустроугарска провинција.
У другом случају, када су у питању били радикали, радило се конкретно о једном репатрираном генералу (Петар Николић из Београда) коме је дато објашњење, које се не сусреће по другим документима, да „припадање једној партији не значи још ништа рђаво”, али је то тумачење уследило после две године чекања!
Добра обавештајна служба и општа ситуација на фронтовима допустила им је да постепено прелазе на остварење свога плана – да ту остану, „да Србију неће никад напустити”. У Београду се то осећало по томе што је почетком 1916. године, 2. фебруара, укинут општински одбор који су сачињавали наши грађани. Дотадашња општина престала је да постоји. Сада су образовани општинск управа и општински одбор.
На чело опшинске управе постављен је аустроугарски цнвилни комесар Бенко Јун који је пре рата био срески начелинк у Земуну. Он је постао стварни председник општине и имао је сву власт и управу у рукама. На чело општинског одбора, пошто је др Левај дао оставку, постављен је бивши министар др Воја Вељковић.
Истовремено је смењен стари и постављен нови одбор у који су ушли бивши министри: др Михаило Поповић, Павле Денић, Василије Антонић, професор Живојин Перић, адвокат ДрагутинI Гођевац и трговци Драгутин Караулић и Милан Павловић. Овај одбор је ушао у неки „Централни потпорни комитет” који је требало да помогне организацију целокупне власти у Србији на сличној основи: управа окупатору, а „саветодавна улога” народу.
Онаква организација општинске власти, са малим изменама остала је до краја окупације. Имала је: економат, административно одељење, одељење за социјално старање, пореско одељење, затим суд, техничко, санитетско и рачунско одељење и секретаријат. Укупно је било 178 службеника. Највећа плата је била 750 круна (председника), а најнижа 60 круна.
