Иако је скоро све за оружје способно становништво било у избеглој војсци, затим у избеглиштву по савезничким земљама, заробљено, интернирано, у затворима, на кулуку, окупатор је непрекидно страховао за успех својих реформи и намере да анектира окупирани део Србије.
Стога је низом наредби и огласа претио или оглашавао смртне пресуде за поседовање оружја. У једној наредби се регулише поступак у случају оружаног отпора. „Место одакле се буде пуцало одмах спалити и рушевине означити великим натписима на хрватско-српском језику – „Овде се пуцало мучки на К.У.К трупе.”
У почетку, казне због држања оружја кретале су се у границама од 6 месеци до 5 година затвора, или 2 до 10 хиљада круна, али се убрзо прешло на казну сгрсл.ан.см плп нсшан.см. С грсл.а- ли су или вешали онога код кога сс оружје наћс, или таоце којих је увек било.
„У свакој општини“ – каже се у једној наредби – „поверити извесном броју становника од 10 до 20 нарочити задатак да на остало становништво утичу да треба добровољно предати сваковрсно оружје и муницијске предмете. Ти људи јамче својим животом да се у границама њихове општине 14 дана после објављивања ове наредбе неће наћи никакво убојито, употребљиво а забрањено оружје, бомбе и ручне гранате.”
Но, пошто је народ оружје непрекидно крио, а окупатор проналазио и таоцима скидао главе, Швабе покушавају да гану срце и душу српског народа, па му се овако обраћају, не би ли све оружје извукли:
„Пред Видовдан, који се у српској народној души укоренио као дан измирења (!), да се обустави три дана важење смртне казне како би Војна главна губернија из сажаљења покупила још заостало оружје и кривце не би казнила …”
Но, упркос застрашивању и нуђењу награда с једне и вешала с друге стране, „оружје се налази скоро сваке седмице …”
„Због овога редовно долази до извршавања за ту кривицу одређене смртне казне.”
И тако, док су виђенији људи уживали неке повластице при одређивању у логоре, дотле су ови други редовно одређивани за таоце и при наласку оружја – вешани …
Посебан политички став и однос окупатори су имали према једном делу наших грађана, којих је понајвише било у Београду. То је била српска интелигенција. За оцену њеног патриотског става, њене борбености и непомирљивости, довољно би било само се позвати на поверљива документа из непријатељске архиве.
Пред овом категоријом наших грађана, судећи по ономе што пепријатељ говори, сваки други слој, како су окупатори делили наше становништво, могао би само да заузме друго место. Скоро у свим извештајима о политичким приликама у окупирапом делу Србије, српска интелигенција, како су је они звали, била је непрекидно трн у оку који се никако није дао извадити.
У једном извештају обавештајне службе Гувернмана, упућеном Врховној команди, каже се да се „српска интелигенција само из чистог страха тренутно држи мирно”, а да „остаје у старим водама” и додаје како је „сваки српски интелектуалац полу-адвокат и потпун политичар”.
У другом наређењу указује се на опрезност према српској интелигенцији. „Нико од официра не сме да заборави да управо ова интелигенција има на својој савести читаве реке крви наших грађана и да отуда према њој нема милости.”
И даље: „Ова се интелигенција теже обрађује него последњи сељаци и у нашој управи не сме бити људи који се осећају њима равни, већ (треба да се осећају) као њихови господари.”
Онда се прети: „Ако се овако не поступи дотични ће бити телеграфски смењен с положаја, а његово ће се понашање забележити у личну описницу.”
Понављајући слично и у другим документима и водећи врло детаљне податке о нашој интелигенцији, они су се озбиљно бавили мишљу да је сасвим искорене; постојали су и конкретни планови.
У једном акту полицијске управе, пишући о расположењу становништва предлаже се да „сва интелигенција и део њених трабаната трајно ишчезне и замени са импортираним елементима,
што је опет тешко изводљиво.”
Дакле, о томе да интелигенција ишчезне није било спора, већ се постављало питање како то извести. Чак је више нису делили на радикалне и нерадикалне – сва им је била иста, што је у основи и било тачно кад се тицало њеног односа према окупатору.
Један полицијски извештај о расположењу у Београду наводи да је ово „непромењено, да потиштеност још траје. Ипак, изгледа да сви Срби од последњсг ратног извештаја више подижу главу. Они мисле да се потврђују њихове гајене наде. Нека промена система не би променила наде које постоје код свих слојева Београђана. Они безусловно верују да ће постојати једна самостална српска краљевнна.”
А у закључку се наводи да „политичко расположење у Београду није ни у ком случају за нас повољно…”
Иако у то време није било радија, па су и друге везе биле под строгом контролом и цензуром, становништво Београда је било добро обавештено о томе шта се догађа не само у нашој земљи већ и на фронтовима. Нема сумње да су у томе, у обавештавању, много допринели словенски елементи у служби Аустро-Угарске, који су обавештавали наше становништво, особито у Београду, о стварној ситуацији у свету.
О ширењу „лажних вести”, како је непријатељ то називао, издато је више наређења којима се опомињало, претило па и кажњавало. Посебно су издавана наређења и потернице за аустроугарским припадницима словенске народности који су побегли у српску војску, или су се као заробљеници пријавили за борбу против Монархије.
У извештајима се скоро редовно понављало тврђење да од преваспитавања Срба нема ни говора. У вези са овим у једном извештају забележене су и овакве констатације. „Ако се скупе сви досадашњи утисци, осећања Срба могу се окарактерисати овако: према Немцима – страх; према Бугарима – неоиписива мржња; према нама (Аустријанцима и Мађарима) – мржња и презирање. Овде се само војском може одржати ред. Чим се мало попусти, Србин почиње да бива безобразан.” Или: „Што се Аустроугарска управа могла досад одржати под овим околносгима, објашњава се само знатним војним снагама које јој стоје на располагању а које сваки отпор у зачетку угушују…”
У тражењу начина да „обраду” нашег народа или поступка да он сасвим „ишчезне”, окупатори су пронашли или приписали неке „карактерне црте.”
Наводимо три које се у архиви често сусрећу: денунцијација, краћа и проституција. Као што нисмо спорили ни неке друге податке које нам је оставио окупатор у својој поверљивој архиви, зашто бисмо спорили и ове, јер таквих појава несумњиво увек има у ратовима, поготову у условима једне тешке окупације …
Врбовање шпијуна и денунцијаната међу заробљеницима и затвореницима није имало за циљ да остане као нека привремена мера и услуга. Непријатељ је рачунао да ће овакви људи моћи да му послуже и у миру. Констатација „да је Србин апсолутни непријатељ и рођеном брату ако му је политички противник” болна је и тешка, али таква карактеристика нема за последицу увек несрећу, а најмање за окупаторску Аустро- Угарску, за коју је познато да се дуго у својој историји служила крилатицом „Завади па владај!”
Што се крађе тиче, ратни лопови, односно окупацијски, о којима говори окупатор, заиста су то постали већином због беде проузроковане оним мноштвом економских мера којима је окупатор довео наше становништво, особито оно у Београду, до глади у правом смислу те речи.
Није тешко постати крадљивац ако се уместо оно мало брашна, издаје млевено кочање, једу коприве, пужеви, а често ни то. Уосталом, наши мали лопови угледали су се на велике, на окупатора, који је завео и озаконио систем крађе и отимања, с том разликом што би се крађа нашег лопова, чак и да су били сити, ценила као да краду своје, или бар тако као да краду – од себе украдено …
Известан број жена у таквим приликама, у немогућности да исхране себе и децу, одаје се проституцији, што је свуда познато. То је појава која прати сваку ситуацију сличну овој. Међутим, за непријатеља је морало бити поразно да ни такве жене, којих је у Београду тога времена забележено око 300, нису подлегле у оној другој врсти рала, па се зато и морало написати у поверљивом извештају да су и овакве жене „фанатичне нациоиалисткиње.”
Записано је и то да од тих 300 проститутки две трећине леже у болници, на венеричном одељењу, да је сифилис у порасту, без објашњења откуда је донесен.
Вероватно овај податак није дат због тога што га знамо и ми и они, премда су поменуте само турске трупе као кривци … Сличне податке даје и један други извештај који нас обавештава о томе да је у Београду отворена и пета јавна кућа, пошто су четири, које су већ отворене, намењене само официрима и другим војним лицима.
Пораст и размер окупаторових институција (јавних кухиња – две, јавних кућа – пет) показује резултате његове политике у Београду, а и свуда где су његове трупе биле у овом и не само у овом рату.
Треба забележити и то да је у јулу 1916. године у Београду било 48.014 становника, од чега 30.392 жене, а само 17.622 мушкарца! Те године, када је почетком било само 18.000, а крајем године 50.000 становника, родило се у Београду 470, а помрло 2.346 душа!
Није чудо ако се у овим условима глади и умирања, од 15.000 вероватно полно зрелих жена, 300 или 500 одало проституцији. Тачно је и то да се те исте године, када се отварала пета јавна кућа, у Београду млело 12 вагона брашна дневно и клало 250 говеди и 250 свиња у току дана. Али то није било намењено Београђанима, сем изнутрица …
За време окупације вођена је и „просветна политика.“ У немогућности, као што смо видели, да преваспита одрасле, окупатор се потрудио да то учини са омладином, да је привеже за себе. Доследан свом мишљењу о нашој „непоправљивој интелигенцији“ није ни помишљао да васпитање омладине препусти нашим педагозима. Стога су отворили школе, чији је програм прописивао Генерални гувернман, а наставно особље одређивало из редова окупа торскс војске или „увозом“ из Аустро-Угарске.
Пред рат је у Београду било пет мушких гимнатија, од којих једна непотпуна, једна женска пуна и једна осмогодишња реалка, поред других стручних школа. Основних школа било је око 20. За време окупације је отворена једна осморазредна, женска гимназија, шесторазредна мушка и неколико основннх школа. Фебруара 1916. године, када су отворене основне школе, било је у Беораду 720 ученика, али се постепено овај број повећавао. Тада је било 22 учитеља, доведених из Монархије, и једна наша учитељица. У извештају за октобар 1916. године стоји да је у Србији било свега 195 учитеља, од којих 11 из Србије. У згради Војне академије (јужни угао Немањине и Милошеве улице) отворена је „ћесарско-краљевска реална гимназија” са шест разреда у коју је, у октобру, уписано 293 ђака. Наставника је било 16, од којих само један Србин. Отварању ових школа дат је широк публицитет у намери да се прикаже шта све чине окупационе власти на просвећивању српског народа.
Овде ће бити од већег интереса да наведемо неке поверљиве податке из окупаторске архиве. Већ је поменуто упозорење да српски учитељи не могу васпитавати српску децу. Поставило се питање откуда довести толике учитеље када и сама Аустро-Угарска, због рата, оскудева? Коначно је нађено решење: у Србији могу, и треба да буду, педагози аустроугарски подофицири!
Ова идеја је убрзо прихваћена, па су отворени и кратки курсеви за ове „учитеље”. Из оваквог курса, према наредби команданта Мостобрана, упућени су следећи „учитељи” у отворене српске основне школе у Београду. Каплар Франц В. Коларић, редов Едуард Шурлек – у основну школу у Битољској улици број 50. Каплар Рудолф Корошец – у основну школу у Макензијевој улици (данас Улица ратних инвалида) број 40, а у школу у Улици краљице Наталије, (данас Народног фронта) број 100, инфантерист Милан Дукић, док је заставник Еуген Секељи постао – школски надзорник!
Оваквом саставу просветног особља у Београду требало је да се радују деца и родитељи!
Једна Београђанка, међутим, овако је забележила полазак наших малишана у овакве школе. „Каква су недела могла учинити та невина дечица да им буде додељена тако свирепа казна да своју радост ступања у школу не остваре, јер улазе у школу којом туђин, који је упропастио њихову отаџбину, одвојио их од очева и браће – господари? С каквим их болом у срцу воде мајке у школу?“
Један исечак из обавештајног извештаја тога времена, који додирује и питање школа, сажето гласи овако: „Госпођа Тина Глишић предата је полицији јер се радовала због садејства Румуније на страни Антанте; Љубомир Мијатовић, бивши комита, предат је обавештајној служби … Дејство васпитавања у школи већ се јавно примећује. На периферији се виде деца како иду у реду и певају нашу (аустроугарску) химну.”
Ова два податка потпуно дочаравају окупаторску основну школу у Београду. Довољно је рећи ово: ред, корачања, аустроугарска химна.
Да ли се оваквим школама и школовањем радило о неким пуким мерама предострожности окупационих власти, дакле о ратним, привременим мерама, или о нечем трајнијем? Један строго поверљиви документ ће нам на то одговорити:
„Било би у Србији неопходно потребно што пре почети са школском наставом, јер деца која лутају већ представљају један проблем. Ова настава мора бити чисто војничка, пошто се српски учитељи ни под каквим условима не смеју упослити (уосталом, већина је отишла с војском), а исто су тако и свештеници, апсолутно непоуздани. Овде се мање ради о доброј настави самој по себи, већ о дисциплиновању и запошљавању деце. Зато су довољни као учитељи у већим местима инвалиди и официри, а у селима потпуно одговарају наши подофицири.”
А затим даље: ,,.Ја сматрам да ће нам припасти Србија до Мораве, и да би се створила једна верна стража на граници према истоку, предлажем не би ли требало оживети опет стару и опробану институцију војне границе?”
У светлости овог и сличних докумената заиста није тешко анализирати и ценити поступке окупатора. Међутим, да се не би приговорило како је то само извештај, да је то једно мишљење које није усвојено, упућујемо на чињеницу да је после овог извештаја убрзо штампана брошура строго поверљиве природе: „Директиве за политичку управу у простору војног Генералног гувернмана у Србији”, где се могу наћи озваничене идеје из претходног извештаја.
У тим директивама недвосмислено стоји:
,,У основним школама запошљавају се углавном лица Ћесарско-краљевских оружаних снага (подофицири и војници) са одговарајућим предобразовањем и знањем народног језика – као самостални учитељи.”
„Основне школе се отварају тамо где има војске или жандармерије. Домаћи учитељи нигде не могу бити самостални да не би преносили штетан утицај старих српских учитеља.”
„Мора се строго држати принципа да учитељ буде господин са ауторитетом, а његово педагошко образовање долази на друго место.”
„Српски лекари имају велики утицај на народ па отуда њихов рад треба контролисати. Где се појави најмања политичка сумња, лекара треба одмах ухапсити и материјал доставити Гувернману.”
„Ако се игде јавно или тајно, усмено или писмено, или било на који начин примети штетан
утицај неког свештеника, тај се одмах има ухапсити и предати суду.”
Окупатори су се просто утркивали ко ће више зла да нанесе српском народу. Све што су радили, чинило им се да је недовољно да га лише идентитета. Извршен је удар на српски језик и ћирилицу, на српску културу и писце чије су књиге подсећале Србе на њихово национално биће.
Из библиотека су опљачкане све књиге у којима је третираиа српска историја.
Под идекс су стављена дела Бранка Радичевића, Јована Јовановића Змаја, Петра Петровића Његоша. Окупатор је оскрнавио Његошен гроб па Ловћену: Аустријанци су порушили капелу, избацили из ње Његошеве кости и наредили да се на Ловћену подигне монументални споменик у славу победе аустроугарског оружја …
Бугари су, међутим,у хајци против српске и македонске културе отишли још даље: док су Аустријанци забранили српске књиге с националним и патриотским садржајем, Бугари су уништавали или односили у своју земљу све српске књиге без изузетка; док су Аустријанци забранили употребу ћирилице, Бугари су забранили не само српско писмо, већ и језик и гонили становнике да говоре бугарски и да мењају своје име у бугарско. Бугари су забранили македонском становништву да се служи својим народним језиком, присиљавали га да бугаризује своје име.
Чувени српски манастири Жича, Дечани, Раваница, Манасија и други, ризнице српске средњевевековне културе, били су опљачкани. Опустошенн су музеји, галерије, библиотеке, архиве и оскрнављени многи споменици.
Половином 1916. године уведен је и грегоријански календар.
Улицама су промењени називи. Тако се Карађорђева улица звала Доња улица, Улица краља Петра названа је Саборна, затим Васе Чарапића – Ватрогасна, Вазнесенска је постала Староцрквена, Ломина улица – Бреговита, Молерова – Вртљанска итд. Било је забрањено ношење шајкача, соколских капа, што је било и конфисковано у почетку, а зашта су, при прекршајима, и главе падале …
У поменутим директивама предвиђене су и друге мере управне природе међу којима су најинтересантније оне које се односе на запошљавање наших грађана, особито у јавним службама, чега је, разуме се, у Београду било највише. Наводимо из овог одељка неколико карактеристичних ставова:
„Приликом сваког запослења треба као главно имати у виду да је привремене природе и да отпуштање може уследити без образложења, без обавештења, без оштете.”
,,Искључују се унапред код сваког упослења чланови „Народне одбране”, „Црне руке”, нарочито експониране политичке личности и припадници претходног режима, као и сви на које се сумња да су учествовали у убиству или завери против последњег Обреновића; даље комите и бивши аустроугарски грађани који су постали српски држављани (они су најопаснији).”
„Сви службеници носе траку око леве руке са натписом њиховог занимања. Исто се тако искључују од сваког запослења професори, учитељи, полицијски и управни органи, железничари, саобраћајни службеници, службеници телеграфа и телефона, финансија, царине и правосуђа.“
За адвокатуру је прописано око тридесетак одредби – услова које су адвокати морали да испуне, ако су хтели да раде. Скоро сваки услов има неку ограду или замку такве природе да адвокат може за час да се претвори у окривљеног без приговора.
Нису ни манастири заборављени. У њих су послали своје подофицире са формуларима за летину и заклетве калуђера.
За данашње прилике необично је ако се каже да су сви службеници полагали заклетве. Но и то није толико необично и карактеристично. Али то што је свака професија полагала своју заклетву, свој посебан текст заклетве, вреди помена. Педантне бирократе пронашле су да свештеник и трафикант немају исту службу па им отуда ни заклетва не може бити иста. Да би се избегли неспоразуми ко какву заклетву полаже, на крају брошуре „Директиве …” одштампане су посебно заклетве за учитељице (учитељима нису веровали ни са заклетвом), онда заклетва постављање лекара, заклетва за свештенике, заклетва за калуђере и тако даље до трафиканата.
Свака је заклетва била друкчија, карактеристична за професију којој је намењена. Али је свуда заједничко то „да неће ништа, нигде, нм речју ни делом, ни наглашавањем, нити на било који начин штетити Монархији, као да ни сада ни убудуће неће припадати неком тајном удружењу са политичким циљевима, чак ни имати задњих мисли”. И заиста, када се човек данас удуби у читање ових сатанских замки и обавеза, долази до сазнања да друкчије није ни могла да буде неповерљива и остарела Монархија.
За нашу издавачку делатност, штампу, књижарство – био је предвиђен посебан, опширнији поступак. Окупаторске власти, особито политичка и обавештајна служба, гледале су на наше штампарије, књижаре и књиге – као на изворе мржње према Аустро-Угарској.
Наводећи као изговор да је све то у целини имало намеру „да подрије и сруши Аустро- Угарску и да ослободи и себи припоји све крајеве насељене Србима, Хрватима и Словенцима” њихови су службеници помно претурали, испитивали, проналазили и посматрали ово сад безопасно чудовиште које је узнемиравало Монархију управо до њене смрти.
На другој листи се налази директор Српске државне штампарије професор др Живојин Дачић, за кога су још навели да је био генерални секретар „Народне одбране” и интимус мајора Прибићевића и Танкосића, познатих националних бораца. За њих и њима блиске каже се да су се „налазили увек тамо где су ковани и стављани у дејство ударци против Аустро-Угарске.”
Наши северни суседи Аустријанци и Мађари су се искрено и дубоко зачудили колико Србија има књижара. „Једва се може наћи земља на истом културном нивоу као Србија, а да има толико књижара” – признају и труде се да нас ослободе тих преимућстава.
Може се замислити како се могло доћи до дозволе да се опет отвори књижара. Зато је, у сваком случају поред специјалнпе заклетве, постојала и „обавеза да се књижарска и штампарска роба набавља само из Аустроугарске.”
Забрањено је све што је штампано ћирилицом, особито уџбеннци. Вршени су претреси у току целе окупације, а штампарије са ћириличним словима су опљачкане и машине однесене.
Књижари који би се усудили да држе неку забрањену књигу, строго су кажњавани. „Излози књижарница давали су комплетан утисак књижарских радњи усред Пеште, Беча и Берлина.”
Створен је и монопол периодичннх публикација, тако да је у Србији, већином у Београду, убачено ништа мање од 157 листова и часописа, од којих: библиографско-литерарне природе 33, политичко-привредне и социјалне садржине 10, васпитно-наставних 5, забавних 52, женских 52 и 1 дечјих. На оволики увоз периодичних публикација несумњиво је утицала чињеница да „Срби воле много да читају”. Све ове публикације биле су на немачком и мађарском језику.
Да би задовољио потребе наших грађана који нису знали немачки ни мађарски, окупатор је издавао познате „Београдске новине” које су излашле на нашем језику ћирилицом, онда на немачком – „Ве1grader nachrichten” са илустрованим додатком „Авала” и на мађарском – „Ве1gradi Hirek“. „Београдске новине” почеле су да излазе 15. децембра 1915. године, а престале 18. октобра 1918. године. Излазиле су на више страна и биле пуне пропаганде и огласа. Преко ових новина пршило се обимно дописивање с нашим избеглицама у савезничким земљама, што су користили аустроугарски обавештајни органи, као што су се користили, како је већ речено, и поштом заробљеника и интернираца.
Почетком 1918. године, окупатори су почели да размишљају о томе како се рат може завршити ускоро, па су, мислећи на то, потражили мере и решења како да се оправда реч „kriegen” која не значи само ратовати, већ и „добити.”
Да би се остварила крајња добит, без обзира како се рат завршио, они су, за сваки случај, извршили попис целокупног покретног добра у Србији, па и у Београду.
Као педантни административци, они су све покретне ствари поделили у 16 великих група, од којих је последња била, под тачком XVI – уметнички и музејски предмети, да не ређамо свих шеснаест.
Да се не би различито тумачило то пописивање, дате су три алтернативе: „Цела окупациона област биће напуштена од наших трупа; по закључивању мира цела окупациона област остаје у нашем поседу; после закључења мира део Генералног гувернмана Србије се предаје српској влади, а један део и даље остаје под нашом окупацијом.”
И овде се потврђује шта је непријатељ хтео да учини с нашом земљом: ако ништа друго, хтео је да задржи Београд!
Пописивање је завршено. Чекало се на извршење.
Почетак краја првог српског рата био је пробој Солунског фронта у септембру 1918. године. И када су победоносни српски и француски пукови, пробивши фронт, почели да туку, гоне и заробљавају бугарску, аустријску и немачку војску, у окупираним деловима Србије почело је извршење програма одношења свега – у духу наведеног документа.
„Ко је у то време био у Београду, могао је добити појам о сеоби народа: аутомобили, трамваји, волујска кола, коњска кола, до врха пуни ствари – собног, канцеларијског, кухињског намештаја. Улице закрчене. Једва се прелази тротоарима. Госпође официрке нису заборавиле да понесу и клавире и постељину и даске из кревета и огледала и метле и полице кухињске и корита и ноћне лонце … Фотеље, канабета, душеке – све што год су реквирирали из радњн, покупили из кућа – све је однето!…”
Да се не би посумњало да је оно била ствар анархије, треба нагласити да су се Аустријанци и Мађари повлачили први, да је за ону последњу пљачку, поред цитираног поверљивог документа, постојала и специјална депеша. У телеграму од 28. октобра 1918. године, када је већ све било готово, изричито стоји „повући све намирнпце и материјал.”
Када је требало да сасвим напусте Београд (алтернатива број један) покупили су у њему 250 талаца и затворили их под претњом да ће их стрељати ако ко од грађана буде ометао последње отимање и пустошење. ,,Из дворишта су носили све што су нашли, хватали су и клали пилеж, изваљивали бурад, корита и грађу и лупали и бацали у ватру, разбијали прозоре, обијали зграде и покрали све што су нашли.”
На овај начин су окупационе аустроугарске групе напуштале Београд у јесен 1918. године.
После њих кроз Београд су се повлачиле трупе са Солунског фронта, већином немачке, док су аустроугарске скретале преко Црне Горе и Босне на северозапад. И немачке су се трупе такође одликовале у одношењу онога што се могло однети у том тренутку… „Улицама се вуку свакојаке крнтије и старудије: корита, ормани, старе клупе – све оно што Аустријанци нису хтели да носе.”
Немци су и овом приликом показали већу тачност од Аустријанаца: одступајући кроз Београд септембра-октобра 1918. године вршили су наплату осветљења и пореза за 1919. годину! Да иронија буде потпуна, они су у Београду 29. октобра 1918. године издали наредбу да ће „обесити онога кога ухвате у крађи”! Сваки је вршио своју дужност: једни Немци су писали наредбе, а други (или исти) пљачкали.
Последњи знаци по којима су Београћани сазнали да окупатор дефинитивно напушта град и да наша војска долази, били су – прекид струје и нестанак воде из водовода! Но, вода је дошла убрзо, јер су неки наши службеници преузели ту службу, али осветљења није било неколико недеља.
Дошао је последњи дан. Тада је извршен напад на радње у главној улици Београда, од Славије према Теразијама. Порушени су железничкм мост и железничка станица.
Повлачећи се према северу, блатњавим војвођанскнм путевима гмизала је у последњим трзајима стара Монархија.
Умирала је сасвим трезвено. Кад су отворени магацини у Вуковару, у њима је нађено (одвучено из Србије): „ 11 вагона експлозивног материјала, 118 вагона провијанта, 50 вагона трачница, 1.125 вагона житарица, 140 вагона соли, 22 вагона празних буради, 50 вагона разних рудача, 56,5 вагона дасака, 30 вагона монополске робе (дуван и слично), 133 вагона најразличитијег покућства (клавира, лустера, ћилима и другог), 55 вагона техничког дрвета, 122 вагона цемента, 20 вагона керамике, електрични и водоводни уређај Београда – што се могло понети, 7,5 вагона дрвеног угља, 31 вагон кокса, 9 вагона сламе, 12 вагона блањевине, 7 вагона бакра, 15,5 вагона шљунка, 6,5 вагона санитетских ствари, 44 вагона греда, 5 вагона карбида, 14 вагона грађе, 47,5 вагона пиварских справа и много вина и ракије …”
Када су контролни органи нове мађарске револуционарне владе у пештанском пристаништу ушли да прегледају брод „Софија”, који је био натоварен опљачканим стварима, нашли су у њему тада већ бившег генералног гувернера окупиране Србије Фрајхера фон Ремена Баренфелдског и његовог начелника штаба пуковника Хуга Керхневеа.
После пространих одаја у згради Генералног гувернмана у Београду (данашња зграда Народног музеја) ова два „часника” задовољила су се да поделе једну кајуту на речном бродићу. Заробили су их. На саслушању су изјавили да су наређења за евакуацију добили 22. септембра, па пошто је фронт још увек био далеко, дефинитивно су напустили Београд 15. октобра.
„Чим смо добили наређење за евакуацију изјавио је бивши пуковник Керхнаве послали смо у јужну Мађарску све што се могло претерати лађом или железницама, и то: 4.000 вагона жита, 10.000 грла стоке за клање, 10.000 рогате марве, 10.000 свиња, 4.000 оваца, 15 вагона жита – кукуруза, 300-400 вагона мамеладе, огромне количине дрвета разне врсте, телеграфског материјала, оружја, муниције, и 17 милиона круна …“
Тако је завршена дуга, сурова, трогодишња окупација Београда у првом светском рату. То је, уједно, био и крај окупације Србије.
