Белић Емило

Белић Емило
Белић Емило

 

 

име: Емило
презиме: Белић
име оца:
место: Београд
општина: Београд
година рођења: 1877.
година смрти: 1942.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.

 

БРАЋА БЕЛИЋИ
витезови, генерали, близанци

Емило Белић, армијски генерал, рођен 2. августа 1877. у Београду. По завршеној гимназији ступио је у Војну академију 1895. Пешадијски потпоручник постао је 1898, капетан 1907, пуковник 1915, дивизијски генерал 1923, а армијски генерал 1930. године. Завршио је вишу школу на Војној академији 1903. године а ђенералштабну струку 1908. Од 1910. до 1911. био у Француској на усавршавању војних наука.

Учествовао у свим ратовима 1912 до 1918. као помоћник и начелник штабова одреда, дивизија и Прве армије приликом пробоја Солунског фронта.

Одликован је орденом Карађорђева звезда са мачевима 4. реда (30. XI 1913) и орденом Карађорђева звезда са мачевима 3. реда (11. IV 1920), орденом „Белог орла с мачевима“ 1915. године као и француским Ратним крстом с палмом 1918. године, орденом Легије части 4. реда 1916. године и истим орденом 3. реда 1919. године. Такође је одликован и свим српским и југословенским мирнодопским одликовањима („Св. Саве“ I реда, Југословенском круном првог реда, „Белим орлом“ другог степена и Карађорђевом звездом трећег реда, а исто тако и бројним савезничким одликовањима (француским, чехословачким, пољским, румунским, енглеским, италијанским).

После првог светског рата, из кога је изашао као пуковник и начелник штаба Прве армије, до 1923. године кад је унапређен за дивизијског генерала, био је начелник штаба Прве армијске области у Новом Саду, затим начелник Оперативног одељења Главног генералштаба и командант Вардарске дивизијске области у Скопљу. Од 1923. до 1927. године начелник је Наставног одељења Главног генералштаба. Од 1927. је помоћник начелника Главног генералштаба. Од 1930. године, када је унапређен у чин армијског генерала командант је Друге армијске области у Сарајеву. Од 1935. године члан је Војног савета у Београду.

Био је дугогодишњи наставник за генералштабну струку и главни уредник војног часописа „Ратник“. Поред бројних чланака из војне струке, написао је у едицији „Биографије знаменитих људи“ књигу „Степа Степановић“.

Пензионисан је 1940. године због болести, а умро је 4. јануара 1942. године у Београду.

Слични чланци:

Пишчевић А. Иван

Пишчевић А. Иван

Иво, јави се. Ти немаш ни жене ни деце. За тобом нема ко закукати. У себи мислим: има их у Семегњеву доста који ће заплакати за сином и братом.

Прочитај више »
Милошевић М. Станко

Милошевић М. Станко

Када је предлаган онај који је најдостојнији да понесе Карађорђеву звезду са мачевима цела чета је била јединствена да то треба да буде „чика Станко“.

Прочитај више »
Рајовић Ј. Живојин

Рајовић Ј. Живојин

Рајовић је у своје село стигао са највећим ратним орденом од кога се никад није одвајао и сигурно да се ниједан златиборски витез са њим није толико поносио.

Прочитај више »