име: Богосав
презиме: Ћирковић
име оца:
место: Горња Горевница
општина: Чачак
година рођења:
година смрти:
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић
ЗБОГОМ, ПЛАВА ГРОБНИЦО
… Док нисам позван у војску, мислио сам да је иза моје родне Горње Горевнице, крај света. Ретко сам одлазио у Чачак, иако је близу, једва десетак километара од села. Али, чудна је човекова судбина: ја који се нисам одвајао од куће и села – запутићу се ускоро, против своје воље, на далеке путе и у велика искушења и патње…
… Богосаве Ћирковићу, говорим себи, чувај сваки динар. Злу не требало. Понео си од куће 32 динара. То ти може бити дуго. У Вучитрну је било зборно место: ту смо примили пушке и почела је обука. Али, само неколико дана, па смо кренули даље: Приштина, Призрен… Само идемо. Нико не говори куда, нико се не усућује да пита; нама, регрутима, ништа није јасно… И тако до Дрима. На мосту дуга колона војника. Артиљерци испрежу коње и – отискују топове у реку. Боже, шта ја то гледам, шта се збива, да ли ми сахрањујемо државу …
… Иде се само, посустаје, гази, умире се крај пута, хладно је, снегови, врлети… Обневидео сам од глади. Одавно нисам имао ни динара – чинило ми се да сам трошио преко мере и да нисам чувао за ове црне дане. За парче хлеба продао сам у једном селу шаторско крило… У следећем селу сам продао ћебе за хлеб, па онда појас за тањир пројиног брашна …
… У једном месту видео сам нешто крупно, румено на гранама. Рекоше нам: поморанџе и лимунови… Идемо за Валону. Ко не може даље, рекоше нам, нека изађе из строја. Даље нисам могао. Остаде још педесетак војника. Било је ту и младих војника и трећепозиваца и нас регрута… Преноћили смо у једној џамији, а сутрадан у манастиру, где смо остали неколико дана… Опет смо негде ишли, па смо се укрцали у један италијански брод. После нас је преузео француски брод и опет смо пловили. Нигде обале. Нигде краја мору. Изнемогао, болестан, сломљен – нисам могао да схватим шта се збива. Био сам – кожа и кости… Касније сам сазнао да су се неки војници с тог брода искрцали на Крф, а ми смо продужили за Видо. Добили смо неке картоне, сместили су нас у шаторе… То је била болница… После три недеље, почео сам да сс опорављам, па су ме преместили у други шатор…
… Тада сам видео нешто што ћу до краја живота носити као страшну успомену: војници су саког дана умирали а ја сам гледао како их мртве бацају у једну барку и некуда носе… Та слика се често понављала и ја сам, кад год сам чуо да море запљускује, заклањао очи рукама да не гледам ту страшну слику. Боже, колико их је умирало…
… Они који су прездравили, који су се извукли из загрљаја смрти, назвали су ово место Плава гробница. Тачан број оних који су ту сахрањени, никад се није сазнао… Видело се само да су многи још голобради…
… Не знам колико сам дуго остао на Виду, али знам кад је дошао један француски брод: донео нам је одећу. Скунули смо стару одећу са себе и бацили у ватру – била је то огромна ломача… У том пламену су и вашке сагореле и онај смрад и трулеж људског меса… Укрцали су нас у брод. Сунце излази из – воде, улази у – воду… Не знам колико смо путовали, знам да се град зове Бизерта. Тек кад сам се нашао на чврстом тлу, на врелом сунцу, кад сам осетио мишиће и увидео да ми се враћа снага, рекао сам шапатом: збогом Плава гробницо…
… Месец дана смо се опорављали. Добро смо со хранили. Излазили смо у град и могло се рећи да нам је било лепо. Почели смо да заборављамо муке кроз које смо прошли. Одатле смо, пошто смо се добро опоравили, кренули у Солун …
… Већ сутрадан добили смо оружје и кренули на фронт. Нашао сам се у Шумадијској дивизији, трећем воду. Ту сам срео Сретена Чолића из Вранића. Причао сам му шта сам све преживео, али и он је био сведок и учесник у страдањима… Био сам на Ветернику. Ту сам доживео прво ватрено крштење… Био сам и рањен, али сам после 20 дана излечен и нашао сам се поново на фронту. У међувремену, моја јединица се нашла на Кајмакчалану. Били смо у допуни Дринској дивизији…
… Зауставили су нас на бугарској граници. Даље нам нису дали савезници. У војсци сам остао све до 10. фебруара 1920. године. Осам дана сам путовао од Дебра до Чачка. После четири и по године, био сам у својој кући…
Осамдесет четворогодишњи Богосав Ћирковић живи у селу Горња Горевница, близу Чачка. Носилац је неколико одликовања. Да би отргао од заборава своје доживљаје, диктирао је унуку у перо, а овај записивао најзначајније догађаје у току четворогодишњег ратовања. Најмање простора Ћирковић је посветио Плавој гробници. То је зато што му је та слика увек била мучна и што га је подилазила језа кад год се сетио страдања.
