име: Божимир
презиме: Илић
име оца: Ивко
место: Тврдићи
општина: Пожега
година рођења: 1894.
година смрти: 1987.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Унук Божимиров Радомир из села Тврдићи код Ужичке Пожеге послао је податке за свога деду Божимира. У указима и у списку носилаца Карађорђеве зведзе са мачевима уписани су Богољуб и Богослав Илић, па је тешко утврдити да ли је Божимир у списак погрешно унет као Богољуб, јер очигледно Богослав није у питању пошто код његовог имена стоји средње слово „Ј“, а Божимиров отац се звао Ивко.
Божимир је рођен 20. августа 1894. године у Тврдићима код Ужичке Пожеге у чувеној фамилији Јошаница од оца Ивка и мајке Радојке, који су поред њега одгајили још четири сина. Као оштроумног дечака родитељи га упућују у школу заједно с осталом браћом где се показао као добар ђак и за то време стекао завидно образовање. Чим је букнуо ратни вихор првог светског рата са својом браћом Миливојем и Велибором матурантом ужичке гимназије ступа у пети пук прослављене Дринске дивизије и са њом учествује у свим биткама.
У првим борбама Божимир је показао велику сналажљивост и храброст. Нису га поколебали ни глад ни бројни непријатељи, ни болесна браћа, исцрпљена дуготрајним ратовањем. Остао је непоколебљив у најтежим тренуцима и истицао се херојским подвизима од Цера, Дрине, Колубаре преко Албаније до Кајмакчалана где је ушао у легенду, јер је сам заробио 66 бугарских војника. За овај подвиг добио је одличје за храброст цара Николаја и највиши орден за храброст Карађорђеву звезду са мачевима. По овом подвигу премештен је у Краљеву гарду где му је предлагано да се активира после завршетка рата. Он то није прихватио него се враћа родном селу и земљорадњи.
И у другом светском рату, иако није био учесник у борбеним јединицама, извршио је низ храбрих акција, спасавајући партизанске патроле и чувајући куће напредних комуниста свога краја. Божимир је кад је год затребало помагао партизанске борце хранивши их и склањајући их од непријатеља. Радо се сусретао са ратним друговима и евоцирао успомене из оба рата.
Тихо и ненаметљиво, као што је и ушао у легенду, проживео је свој век у родном селу где је умро 11. септембра 1987. године.
