Илић И. Божимир

Илић И. Божимир
Илић И. Божимир

 

 

име: Божимир
презиме: Илић
име оца: Ивко
место: Тврдићи
општина: Пожега
година рођења: 1894.
година смрти: 1987.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.

 

Унук Божимиров Радомир из села Тврдићи код Ужичке Пожеге послао је податке за свога деду Божимира. У указима и у списку носилаца Карађорђеве зведзе са мачевима уписани су Богољуб и Богослав Илић, па је тешко утврдити да ли је Божимир у списак погрешно унет као Богољуб, јер очигледно Богослав није у питању пошто код његовог имена стоји средње слово „Ј“, а Божимиров отац се звао Ивко.

Божимир је рођен 20. августа 1894. године у Тврдићима код Ужичке Пожеге у чувеној фамилији Јошаница од оца Ивка и мајке Радојке, који су поред њега одгајили још четири сина. Као оштроумног дечака родитељи га упућују у школу заједно с осталом браћом где се показао као добар ђак и за то време стекао завидно образовање. Чим је букнуо ратни вихор првог светског рата са својом браћом Миливојем и Велибором матурантом ужичке гимназије ступа у пети пук прослављене Дринске дивизије и са њом учествује у свим биткама.

У првим борбама Божимир је показао велику сналажљивост и храброст. Нису га поколебали ни глад ни бројни непријатељи, ни болесна браћа, исцрпљена дуготрајним ратовањем. Остао је непоколебљив у најтежим тренуцима и истицао се херојским подвизима од Цера, Дрине, Колубаре преко Албаније до Кајмакчалана где је ушао у легенду, јер је сам заробио 66 бугарских војника. За овај подвиг добио је одличје за храброст цара Николаја и највиши орден за храброст Карађорђеву звезду са мачевима. По овом подвигу премештен је у Краљеву гарду где му је предлагано да се активира после завршетка рата. Он то није прихватио него се враћа родном селу и земљорадњи.

И у другом светском рату, иако није био учесник у борбеним јединицама, извршио је низ храбрих акција, спасавајући партизанске патроле и чувајући куће напредних комуниста свога краја. Божимир је кад је год затребало помагао партизанске борце хранивши их и склањајући их од непријатеља. Радо се сусретао са ратним друговима и евоцирао успомене из оба рата.

Тихо и ненаметљиво, као што је и ушао у легенду, проживео је свој век у родном селу где је умро 11. септембра 1987. године.

Слични чланци:

Милошевић М. Станко

Милошевић М. Станко

Када је предлаган онај који је најдостојнији да понесе Карађорђеву звезду са мачевима цела чета је била јединствена да то треба да буде „чика Станко“.

Прочитај више »