име: Живојин
презиме: Јовановић
име оца: Милета
место: Сепци
општина: Рача
година рођења: 1895.
година смрти:
извор података: “Србијицо, душо горка”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.
ЖИРА ЛЕНИН
Ја сам Живојин Јовановић, отац ми се звао Милета а мајка Лена. Рођен сам 1895. године у Сепцима. Завршио сам основну школу, и што год хоћете да ме питате историју – знам. Бавио сам се земљорадњом.
У војску отишо сам првог јануара 1915. године.
Одавде је отишло моје годиште, осамнес нас. Обукли смо шта је ко имо; ја сам имо добро сукнено одело а на ногама опанке. И шајкачу на глави. Мајка ми спремила две торбице (отац ми умро био). У једну торбицу чарапе и кошуље, а у другу леба. Ја то пребацим преко рамена, па пред општину. Председник Владимир Рашић одведе нас у Крагујевац.
ВОЈНИК ТАЈ И ТАЈ
У Крагујевцу смо само ноћили, опет прозвати, и одмах увече кренемо возом до Лапова. Ту нас закачи друга машина и после два дана стигнемо у Феризовић. Покренуто је цело моје годиште. Распоређен сам у Једанести пук Шумадинске дивизије.
У Феризовићу касарне турске некад биле: доле подруми, а горе један спрат. Састављено по два кревета, по четворица леже у њима. Нечисто, било је и гамади. Ту је смештен Једанести пук. Дочекали су нас подофицири. Сваки батаљон имо је официра, то су били официри који су рањавани, па неспособни. Добили смо одма пушке, одело нисмо добили. Дође командир, капетан друге класе, и вели:
“Понављајте за мном: Ја сам војник (тај и тај), дошо сам овде да учим, да научим да нишаним, да гађам, да убијем…”
После десет-петнес дана завладо је тифус: свако јутро из чете – имало је нас око двеста војника – по десет, по петнес одлази на лекарско, а одатле на воз, за Приштину у болницу.
И ја сам уватио тифус и отишо у Приштину у болницу. Био сам неколико дана и видим – долазе и умиру војници. Шес мојих друга је умрло и ту сарањено. Од нас осамнес, шес је оставило кости у Приштини. Кажем – хоћу да идем у чету, и вратим се у Феризовић. Само сам преноћио у касарни, ујутру послаше ме опет у болницу у Приштину.
Сада останем у болници десет дана. Лежимо на слами по поду, имаше и кревети, али није било места за све. Ту се само умирало, још једанес војника умрло је ту из моје јединице. Дође лекар, потпуковник санитетски, и пита могу ли да идем кући. И добијем објаву, пише овако: “На предлог министра војног, у сагласности… Јовановић Живојин пушта се привремено неспособан.” Седнем у воз и дођем у Паланку, из Паланке у Сепце доведе ме мајка једног мог друга из Саранова, звала се Милунка Станкић.
Лежо сам пет недеља па оздравим, али сав сам се био ољуштио, уватио сам и пегавац и трбушни тифус. У Сепцима остао сам преко лета.
Кад је било почетком октобра позову нас у Лапово, мене и још неке који су рањавани, нас пет из Сепаца, у Лапово на преглед. Тројицу оспособе за војску, и после неколико дана добисмо наређење да идемо у Крагујевац.
Опет преноћио у Крагујевцу, па други дан послаше нас у Ниш. Тамо спроводник нас води у команду. У команди нема никога: све што је дошло – отишло, отерано на фронт.
Три дана остали смо у Нишу на обуци. Дадоше нам нове цокуле, шињел и копоран, добисмо и пушке – руске трометке. Накупи се још војске и назваше нас нишке резервне трупе. Нас је тројица било из Сепаца: поднаредник Миладин Степановић, Живојин Лазаревић и ја. Прозваше нас око стотину, “остали вољно” – остаде и Живојин. Тај што прозива, он је на спрату, а ми слушамо напољу доле. Говори нама које су издвојили:
“Слушајте, војници! Ви сад идете на један дугачак пут…”, саветује нас тај официр, мајор, како да се понашамо у путу. Затим, један старији наредник, на коњу, крену нас одатле, било нас је стотину. Идемо из Ниша за Прокупље, ми у двојне редове, наредник са стране. Ујутру пошли смо из Ниша, предвече стигли у Прокупље.
СПРОВОДИМО ЗАРОБЉЕНИКЕ
Нема касарна у Прокупљу, него распоредише нас у гимназију.
Сутрадан, видимо, дотерују заробљенике. То су они што су заробљени на Колубари, на Церу, махом Срби – из Баната, Бачке, из Срема, Хрвати – и Далматинаца имало је; све су то били људи наши. Њих су дотерали са рада, градили су пругу од Ниша до Књажевца. То је друга партија заробљеника, прва већ отишла.
Избројише пет стотина заробљеника и одредише нас петнес стражара и тога поднаредника из Сепаца да их спроводимо. Напред иде један потпоручник наш који је онеспособљен у рату, са њим иду њихови подофицири – он гледа њих у главу да они брину за ред и да пазе колико их је пошло и шта раде. Ми стражари идемо са једне и са друге стране.
Кренули смо у подне. После петнес километара негде заноћисмо па сутрадан идемо за Куршумлију. Из Куршумлије за Преполац. Од Преполца прођемо поред Приштине, ноћимо у Подујеву, па идемо за Ораховац. Из Ораховца за Призрен.
Заробљеници су у свом оделу, имају кожне руксаке и резервне цокуле, имали су преобуку – све то добијали су преко Црвеног крста целе петнесте године.
Нико од њих није покушо да побегне, прозивају их успут подофицири, сви су били на броју до Призрена.
У призренском пољу остали смо два дана. Један заробљеник, отуд од Новог Сада, узо блок, гледа Призрен и пише, црта џамију, црта Шар-планину – уметник неки. Јесен, али је још увек топло… Ту примимо ми стражари по један таин, а они по пола таина.
Кренемо даље, за Љум-кулу. Од Љум-куле тамо за Ћафасан, према Албанији. Из Ћафасана окренемо лево па све преко планина. Ни пута, ни путање. Ишли смо, ишли, па наиђемо на неки путић идући за Дебар. Снег пада и дан и ноћ, то је већ крај новембра.
Од Дебра упутимо се по јаком невремену према Струги. Заноћимо у непознатом месту. У Струги останемо два дана, опет ту примимо ми стражари по један таин, а њима по пола. Одатле кренемо за Елбасан.
У Елбасану били смо два-три дана. Спавамо по неким шупама, како који. Добисмо ту неки колачић од пројиног брашна – сви по један и војници и заробљеници; имао је око двеста грама.
Опет смо негде коначили па дођемо у Тирану. Прођемо кроз варош, нађемо место и преноћимо. Одатле ишли смо за Драч…
Још од Дебра почели су заробљеници да остају. Шта ћемо, огладнели и обосели. Не бегају, него остају. Ми станемо, дамо одмор. Неки не може да иде даље, застане. Оставимо га. Неки нас стигне у путу… Са њима је у Србији поступано као са људима. Било је њих који су као слободњаци, који су били посилни код официра. Други су били болничари – имали су поверења код наших војних власти…. Отегла се колона по двеста метара, и идемо. Њини подофицири их прозивају, пребројавају – који год може да иде од заробљеника да га преведемо. Имало је из Срема људи, разговарали смо успут. Имао један цукфир Божа, њин, ја га питам:
“Божо, има л’ да стижу?”
“Неки стижу, неких нема.”
Дођемо пред Драч. Ту смо се надали да можемо да се укрцамо. У Драчу пуно војске, маса избеглица. И сад шта ћемо: наређење да се они терају даље. Одатле кренемо ми лево – од Драча за Кавају. Па од Каваје поред мора, прелазимо реке: Маћа прво, после Шкумба, па дођемо до Војуше. У путу смо срели отуд од Војуше, италијанску артилерију. На Војуши Талијани поставили дереглије; ударе дирек па ланац привежу, натоваре по педесет заробљеника у дереглију и превезу тамо. Па се дереглија врати опет, товаре и одлазе… То је у првој половини децембра месеца. Падала је киша, ту нема снега, тоје поред мора све. Ко има шатор он се покрије и брани од кише.
Талијанима ту смо предали заробљенике у те дереглије, ми даље нисмо ишли. Не знам да ли је и половина заробљеника стигла и предата. Ја сам сва три дана био ту, код Војуше… Наш официр потпоручник оде некуд са Талијанима и заробљеницима, ништа не рече, а нас шеснес војника остадосмо. Шта ћемо? А стижу транспорти заробљеника и даље. Стиже још шеснес стражара са другим транспортом, и они остају са нама.
ПРОЛАЗЕ ДИВИЗИЈЕ
Ту на обали Војуше нашо сам једнога старога Сепчанина, Животу Милановића, који је изгубио сина Живојина на фронту па још је био у бради; четрнесте године погинуо му син на Колубари, у Дванестом кадровском пуку. Живота је био у последњој одбрани – имао је преко педесет година, покрупан човек, већ сед. Узели су и њих да спроводе заробљенике. Случајно сам наишо на њега, дошо и он уочи те ноћи, ту су још неки стигли. И кад је који стиго, он је предо заробљенике. Ја сам га видо на киши, ујутру, а целу ноћ падала киша: покрио се неком крпаром преко главе, седи, прекрстио руке. Ја му кажем:
“Чича Живота, хајде да идемо.”
“Ја не могу да идем.”
Седео је ослоњен уз дрво, на њему гуња, шубара, опанци – мокро све. Ту је и осто: у киши, на обали Војуше.
(Месец дана касније туда је прошо Алимпије Милановић, исто из Сепаца. Он је видо крстачу, ту, на обали Војуше, и прочито – на њој пише: “Живота Милановић, село Сепци.” Алимпије је мислио да је то његов отац умро, пошто се исто звао. И тек годину-две касније сазна да му је отац жив).
И пођемо одатле нас шеснес натраг према Драчу, у сусрет нашој војсци, истим путем. Сусрећемо заробљенике, оне које смо спроводили па успут остајали. Иду ко авети. Познају ме, питају:
“Колико још има до Војуше?”
И тако смо их сретали све до близу Фијере.
Нема хлеба, нема ништа. И дознам да ту има неки Куцовласи, који су хришћани. Хајде, велим, да пробамо. Одемо у неки заселак. Двориште ограђено плетаром од прућа. Дођем на капију: чу, чук. Отуд изађе домаћин, а ја потражим леба и кажем:
“Ја кристјан” и прекрстим се. А он каже:
“И ја кристјан.” Отиде и донесе ми парче проје.
У некој кући ми донеше и струк празог лука. Други донеше мало сира, неке трошице. И тако идемо. Наиђем негде и кажем: “Ја кристјан”, а он: “Ја не кристјан, ја Арнаут” ја тражим леба, он каже – има, али да дам пушку.
И дођемо у Кавају. Ту стиго неки командант трећепозиваца и он као прима војнике из других јединица. Прими и нас. За дан-два накупи се стотина. Стигне ту Четрнести пук кадровски, они су ратовали на бугарској граници, за њима стигне Комбинована дивизија, па коњица Трећег пука, и они оступали истим путом куд и ми. И ту нађем једног мога Сепчанина, наредник, отишо у подофицирску школу, Радомир Савић. (Касније, са Солуна дошо у чину мајора). Припаднемо Четрнестом кадровском пуку Брегалничке дивизије. Снабдевају нас, добијамо по четвртину хлеба на дан. Тешко! Стиже друга војска. Пролази. Почело је да стиже и деведесет шесто годиште, регрути, њих су терали исто ко ми заробљенике. А нас одредили те бацамо камен у локве на онај пут, да може војска да прође, регрути прво.
Стајо сам поред пута док их терају. Ја сам пито:
“Која је то војска?”. Каже:
“Крушевачке резервне трупе, Шумадинска дивизија.”
Иду они у двојне редове, а са стране иду они што их спроводе… горе него ми заробљенике.
Један ме позно, засто из колоне и дошо код мене. Само ме погледо – плако је… плачем и ја. Нит сам ја мого да упитам што њега, нити он мене. Он је био из Сепаца, звао се Александар Павловић. Уђе он тамо у колону, а онај спроводник дође до мене и како сам се био већ окренуо, удари ме батином по леђима. Ја му опсујем и оца и мајку: “Ух, што ми пушка није при руци!” Он оде, ништа не вели. (А тај Павловић је умро, сиромах, мало даље, у Фијери). Прошла је онда Дринска дивизија, па је прошла Моравска дивизија, па је прошла Тимочка дивизија… па су сви прошли. Тако су бедно изгледали, све сам гледо, али ја да опричам то не могу, ни да опишем. Кад је прошла Шумадинска дивизија, моја два друга побегну код њих, побегли су Миладин Степановић и Живојин Лазаревић, и останем само ја од Сепчана у Брегалничкој дивизији.
Ми смо још остали, као у заштитницу: Други пук Моравске дивизије и Четрнести кадровски пук. Последњи смо остали, сва војска прошла. Све што је пошло из Србије, прошло је… али посејано је од Призрена до Драча на хиљаде и хиљаде мртвих. Па смо после и ми за њима пошли. И кренемо истим путем којим смо ишли: трећи пут да пређем преко те две реке. За то време преко Војуше Талијани су направили мост за војску. Пређемо преко моста и одемо у Валону.
ЈА САМ ЖИРА ЛЕНИН
Кад смо били близу Валоне, на десетак километара, кажу да нас чекају лађе енглеске, француске, талијанске. Пред Валоном имало је једно поље, сам песак, на том песку су подигли Талијани шаторе.
Седели смо у том песку два дана. Нико нам није даво ништа за јело. Чекали смо утовар, још неки је пук товарен.
И најзад и наш пук: чамцима до лађе па у лађу. По мраку смо се попели, ко зна у које доба ноћи. То је било после Божића, половином јануара 1916. године.
Запловимо, кренемо из Валоне, лађа француска.
А ја сам већ био заражен тифусом, оболео, још у оном песку назебо и ја сам болесан ушо, нисам знао за себе. Не знам ни колико смо се возили, само чуо сам кад су рекли: “Излази, Крф!” То је било, мислим, пристаниште Говин на Крфу.
Искрцали смо се и одатле пошли једно четири стотине метара у логор да разапињемо шаторе. Ја нисам мого, ко је разапео не знам, знам кад сам преноћио, ујутру вичу: “Ајде за лекарско!” Некако сам изишо, сишо до шатора, енглески шатор, што је ко болница направљен. Ту нас довели. И ту нас у те шаторе метнули. Мало сламице, под леђа само. Наш лекар.
Ја сам се био обнезнанио, нисам знао за себе два дана, три… И пробудим се ја, погледам: један мој Сепчанин, Радомир неки Благојевић, а ја не могу да вичем, него кажем једном војнику до мене што лежи: “Зови онога војника.” Он га позва, дође онај:
“Који си ти?”
“Ја сам”, реко, “Жира Ленин.” Али оде тај Сепчанин, као да ме не познаје.
Ту сам лежо, ништа не једемо, ништа не пијемо, ништа нам не дају од лекова, само дају неку црвену воду. Пролив исцеди! Дизентерија!
Међу нама болесницима било је мало и живахнијих, било је три наредника, и они су били болесници. А ја сам већ преболово па мало сео и слушам како они међу собом разговарају. Каже један:
“Знаш шта има ново? Решено да сваки иде у своју јединицу.”
А ја, где ћу ? И мислим: да идем ја у моју дивизију, у мој Једанести пук, нека ме виде моји Сепчани, па ако умрем, нека кажу где сам и како умро. Долази доктор и пита:
“Како је, како је?” Ја кажем:
“Добро је. Дајте ми упут, оћу у чету.”
Да ми он упут, иди, каже. Пођем, питам где је Шумадинска дивизија. Идем асфалтираним путем. Без пушке идем, остала ми у чети кад сам пошо у болницу. Сустигоше ме још неки војници, и они траже своју јединицу. И идемо тако. Седнемо, одморимо се мало. Сели смо на један обрежак поред пута и ту сам први пут видо Степу Степановића. Један од оних војника препозно га и шапне нама: “Ово је Степа!” А Степа обуко кратак енглески капут, шапка, чизме и он иде полако према нама. Ми скочимо да поздравимо, а он само одману руком на нас да седнемо. Сам ишо. Прође. Ми постојасмо мало па седосмо.
И стигнем у Шумадинску дивизију, јавим се у команду. Напишу ми објаву, упут за команданта Једанестог пука. Нађем штаб, а више логора стоји Војислав Томић, пуковник. Ја поздравим га и пружим оно написмено. Он одреди посилнога:
“Води га код командира Четврте чете, Првог батаљона.” А моји Сепчани у Првој чети! Свеједно, ту сам нашо Наталинчанине и Шумљане, био ми десетар из Сипића, ту нађем и стрица једнога, Војислав Николић из Наталинаца, био војник у муниционој колони. Он је имо пара, даде ми трошка, даде ми шећер, даде смокве… Ту смо четири-пет дана остали. Одатле премештај, прешли смо на други крај острва, два дана путовали. Отишли смо у логор на Мезонги, на Крфу. Све уређено, има за нас кујна и трпезарија. Али ја ништа не могу да једем. Нит ја примам леба, нит штогод. Отидем за лекарско, ту одмах у близини. Они ми даду пет дана поштеде, ја доћем овамо, лежим. Хајде опет на лекарско, вучем се тако, вучем… Пошаљу ме у амбуланту пука. Ту опет шатори, лежим на неким даскама, три дана, па опет у чету…
Дође неко наређење да се сва војска прегледа. Хајде, ујутру, сви да се шишају, бријају, има да изађе комисија. Отидем ја и станем на лево крило, и онда они редом прегледају, дођоше код мене. И мој командир ту. Прегледаше ме, нешто написаше. Шта су написали – не знам. Врате ме у чету поново. Ја леба не могу, узмем оно мало чаја, попијем. Тако, тако, прође неколико дана. Позове ме наредник чете тамо, каже – да идем у дивизију на комисију. Одем тамо. Прозивају. Један лекар који ме прегледа, потпуковник пита комисију:
“Шта је тамо написано?”
“Члан два, тачка два.” Пиши, каже:
“Члан четири, тачка шеснес.” А мени каже: “Иди ти, иди.”
Кад сам дошо у чету, ништа нисам знао, умиво сам се. Дежурни погледа у мене, каже:
“Ти си шугав.”
“Ја не знам.”
“Одмах на лекарско да се јавиш!”
Одем тамо. Доктор види да сам се ја ољуштио од тифуса, али за сваки случај посла ме у карантин, што је био на једном брду издвојен… Тамо сам био све док ме једна комисија није онеспособила, каже – стално неспособан.
И сад дође наређење: да се покупе сви који су стално или привремено неспособни.
Одведу нас у енглеску мисију. Ту сместише нас у шаторе, у сваки шатор по двојица. Место се звало Потамос, близу вароши, видимо Крф. Дадоше нам преобуку, по два ћебета и све. И ту лежимо. Идемо на доручак, на ручак, на купање. Има речица која се улива у море, близу мора је то. Плићак, ту смо се купали – топло, већ почиње мај месец. Ту су само жене болничарке, лекаре нису имали. Један Србин био је командант тога логора и толмач. Ту смо остали до јула месеца 1916. године.
Одатле одваја доктор један наш који су мало здравији, и ја припаднем у ту групу. Већином су били стари људи, а имало који су неспособни у ногу, у руку.
РАДИМО НА ЖЕЛЕЗНИЦИ
Са Крфа кренемо се лађом, са неком војском, Средоземним морем за Марсељ. Лево и десно од наше лађе иду разарачи. Добили смо појасеве за спасавање. Нисам ни знао како да се служим тим појасом, ја метнем под главу па спавам. Знам да смо прошли поред италијанске обале, каже: “Ено, види се Везув.” Преко Корзике, па за Марсељ. Везув се види, пуши се.
Гледо сам по дану са палубе: бацају војници храну, неке рибе скачу. Ја сам рђаво подносио лађу. Нигде обалу нисам видо, само вода где год погледаш. Није ми било ни до јела.
Стигнемо у Марсељ, искрцају нас на једно мало острвце, има само неколико зграда, ту да издржимо карантин седам дана. У карантину послуга све српски војници. Узму и мене у кујну, да послушам. Ту сам први пут пио кафу. Онда ишо неки преглед, али мене нису ни прегледали, заборавили ме, ја био у кујни. У карантину било нас око стотину, из разних пукова, разна годишта.
Одатле нас пребаце у варош Марсељ, тамо нас сместе у једну кафану. У тој кафани провели смо два дана, чекамо нешто. Онда долазе два наша Србина. Каже један:
“Ја сам директор Српских државних железница Бора Пајевић.”
Он је уредио са компанијом француском да идемо на рад. И пођемо из Марсеља једно вече возом. Целу ноћ смо путовали, знам да смо прошли кроз Лион па стигли у Париз. Сиђемо, идемо у предузеће “Париз-Лион-Медитеран” – пешке до станице П-О. То друштво, та компанија, зове се “Париз-Орлеан”.
Сместише нас по четири за сто у једној кантини, ту да вечерамо. Дође један Француз, директор те компаније. Он говори на француском, а Пајевић нама преводи и одговара. Он каже:
“Ви сте наша браћа, ви сте се напатили и страдали…” – величао Србију. И онда: “Ви сте, браћо, дошли код нас, ми вас примамо као своје. Ви ћете да радите колико можете, да замените ваше који су отишли на фронт.”
Мрак је био, седимо нас по четворица за сто и вечерамо. Једемо пасуљ и саламу, флаша вина, има и вода, пије ко шта хоће. Дође један и пита: како се зовеш ти, како ти – пописа једно три-четири астала. И онда каже нам:
“Ја сам ваш шеф.” Он се презивао Наумовић, инжењер на железници, родом од Ужица.
Чекали смо сат-два на воз па кренемо према Туру. На двеста и шестом километру од Париза сиђемо, варошица се зове Шатер Нол. То је све дупли колосек од Париза па идући на запад, Пруга за Бордо, пруга за Нант, пруга за Тулуз – то је друштво П-О. Стигли смо увече, било је око једанес сати, нас има око двадесет. Причеко нас један старији човек, Француз, са фењером железничарским. Наш шеф с њим је разговаро и поведоше нас на стан, ишли смо можда километар. То је била једна већа вила, напуштена, на три спрата. И ту спремљено све, у свакој соби по два-три кревета. Наумовић нам каже:
“Ви ту има да останете док се сване. Овај господин доћи ће ујутру да вас води.”
Ујутру ми поустајали, сунце изгрејало високо, неко доба, он наиђе. Каже – да оставимо ћебад, шињеле и ствари, да понесемо само што нам треба за јело. И прођемо кроз варош, летње време, август, дођемо на станицу. Један десетар одведе нас код железничког магацина, ту има пијуци, има крампови, лопате. Једном трећепозивцу од Бајине Баште – сува му лева рука, рањаван – даде косир да сече поред пруге купине. Ми требимо граву, мењамо шлипере где треба.
Француз десетар био је у пензији па враћен, подшеф је исто био Француз, он је са нама радио. Хранили смо се где који хоће и како хоће, а пет франака имали смо на дан. Радили смо осам сати дневно. У тој групи било нас је двадесет и многи су гледали, они старији, да од једнога франка направе два… Французи се чудили: “Сербо једе само пасуљ и парадајз.” Било је нас и младих и старих, и сакатих и ћоравих. Није било тешко, колико је ко мого толико је и радио.
Ту сам осто до краја 1917. године. Онда је одређено: који не може да ради да иде у лагер у Тулон, тамо добива таин као војник – нема Србија да даје инвалиду. Нико није отишо из наше групе.
У ГРАЂАНСТВУ ЗЕМЉОДЕЛАЦ
И позову се сви Срби на преглед у Тур. Прегледа наша санитетска комисија, председник комисије пуковник Војислав Суботић, доктор. Гледа оне моје листе: “Фали л’ ти штогод сад?”
“Ништа ми не фали.”
После тог прегледа долази наш шеф, инжењер Поповић неки, Београђанин, родом од Пожаревца, даје нам уверења. Пише на српском и на француском: “Уверење за Јовановић Живојина, село Сепци, срез лепенички, округ крагујевачки, у грађанству земљоделац, у војној обавези први позив. Ослобођава се од позива на војну дужност зато што је запослен на железници компаније П-О. Способан за борца.”
А кад би осамнаеста година, у јесен, тамо читамо, дођу новине: почела офанзива на талијанском фронту, па дошли Американци отуд, па на француском фронту, па Турци… А за Солун нема ништа. Тек, једно јутро излазимо ми отуд, а Француз сачекује нас са новинама “Петит Паризијен” и показује нам: “Сербо, кренуло…”, Срби каже, разбили фронт и напредују. Кад је било по подне, долази други лист “Л матен” и у њему сликан пробој. Па каже: “Српска коњица отишла четрдесет километара до Прилепа, а отуд и отуд непријатељ. Ово не ваља.”
И пратимо сваки дан тамо преко новина.
После ме пребаце у ложаче на машини једној. Ови старији људи траже да иду за Србију. Али још не може, није успоствљен саобраћај.
И једнога дана дошло наређење, ту има разне фабрике, све фабрике да отворе сирене, и ми на машинама… Једна ука. Каже – крај рата, закључено примирје, и завршен светски рат.
Кад сам дошо у ложионицу, нађе ме Чеда Адамовић из Башина, он је био ђак, учио за инжењера. И он дође на моју машину.
И ја све тако останем у ложионици, ту је имало нас шеснес Срба. Онда сам прешо у Тур, исто ко ложач локомотиве.
Деветнесте године, септембра месеца, спремљено да иду сви Срби, дали нам вагон друге класе. Осамдесет нас ишло из Тура преко Француске, редом, до талијанске границе, уђемо у дугачки тунел испод Монблана, дупли колосек. Дођемо у Милано, па из Милана требало је да идемо за Ријеку, али не дају, било је замршено с Талијанима. Те ишли смо на Словенију. И дођемо до Земуна, одатле у Паланку; стиго сам баш на Крстовдан, 21. септембра.
У јанцику доно сам неке ситнице, имо сам брата и три сестре, да их обрадујем. И доно сам два речника и граматику од госпође Петровић – речник српско-француски и француско-српски.
