име: Савко
презиме: Маринковић
име оца:
место:
општина:
година рођења:
година смрти:
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Син Савка Маринковића – Павле уместо ратне биографије и других података о свом оцу послао је један чланак капетана Спасића:
„Као кад се густ облак наднесе над једним делом земљине површине да ову својом плахом кишом потопи, тако велика непријатељска војска 1914. године беше се упутила на малу Србију, да ову прегази и уништи српски народ.
Упркос те швапске велике војске на нашој граници, српска војска, бранећи своју отаџбину, два пута је до ногу потукла швапску војску, први пут на Церу, а други пут на Сувобору у новембру 1914. године.
Осрамоћен и унижен пред својим савезником аустријски цар реши се да изведе и трећи поход на Србију.
Али, знајући да је његова војска у два маха била тучена од војске те исте мале Србије, он немаше смелости да сам са својом војском пође на Србију, већ склопи савез са Бугарима и Турцима и позва у помоћ и свога савезника Немачку.
Према овом новом савезу, две велике војске, у јесен 1915. године, нападоше на Србију под командом генерала Хинденбурга, а са југоистока са целом бугарском и турском војском.
Овако нападнута мала српска војска, на два велика фронта, беше принуђена на повлачење. Повлачење је вршено лагано, натерујући оба непријатеља да сваку стопу плаћа својом крвљу.
Свака војска која се повлачи има и своју заштитницу, са нарочитом улогом.У једном од тих заштитничких одељења у нашој војсци у јесен 1915. године, био је и пешадијски поручник г. Савко Маринковић, сада капетан I класе, ратни инвалид, који је тада био упућен из резерве, да са својом четом штити повлачење наших трупа. Г. Маринковић, наступајући са четом ка одређеном му положају, а строго вршећи дужност, спази на положају наше топове, које је непријатељ заробио, а које овај припремаше да са истим топовима туче нашу војску у повлачењу. Мада је и сам г. Маринковић веровао да би сваки покушај за преотимање топова био узалудан реши се на борбу. И овако одлучан, Маринковић заустави своју чету и викну: „Ево, војници, пред нама на положају наших топова, које је непријатељ заробио, а с којима намерава тући нашу војску, у повлачењу. Ми ћемо сви овде изгинути, али нећемо допустити да наши војници гину од наших топова. То би било срамно чак и за наша покољења. Стога, напред, војници, напред! Ура! Ура!
Додуше, и непријатељ беше чврсто одлучан при нападу Маринковића, али не могавши одолети његовом силном налету, који на челу својих храбрих војника дрско нападаше, хватајући са војницима и за топовске цеви, непријатељ устукну, остављајући на положају и наше топове и огромне губитке својих војника.
Капетан Марко Спасић, ратни инвалид“
