име: Ђорђе Ђоко
презиме: Мирашевић
име мајке: Милица
место: Дољани
општина: Подгорица
година рођења: 1895.
година смрти: 1986.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Ђорђе Ђоко Мирашевић рођен је 11. новембра 1895. године у селу Дољанима код Подгорице, у Кучима, у племену Марка Миљанова, где се од детињства учила и преносила с колена на колено, етика чојства и јунаштва. Старији брат Никола, најмлађи учесник чувене Бомбашке афере (за уједињење са Србијом и против апсолутизма књаза Николе) 1908. године био је осуђен на смрт, а казна му је преиначена зато што није био пунолетан.
Војнички позив био је у традицији Ђокове породице и сматрао се најчаснијим и јединим достојним занимањем у тим немирним временима, а војна школа била је сан о коме су маштали сви његови другови.
Подржан од породице у својој великој жељи, с неколико перпера, које му је мајка Милица замотала у марамицу и гурнула у торбу с хлебом и сиром, кренуо је Ђоко на своје мукотрпно и часно животно путовање.
Када је почео први светски рат, Ђорђе и његови другови питомци распоређени су у војне јединице. Ђорђе је у 18. пешадијском пуку Дунавске дивизије. Млади питомац учи, кроз сурову праксу, ратну вештину. Потребно је све више војника, борбе су све суровије, тако да Ђорђе, као искусан, у Нишу и Крагујевцу обучава нове војнике. Сада је у Другој армији 6. прекобројном пуку Комбиноване дивизије.
Долази голгота српске војске, повлачење преко Албаније, болести, глад, зима…
Причао је како му је једном у тим тешким данима у Албанији пуковник Милош Васић, који је командовао трећом колоном Друге армије у повлачењу, рекао: „Ђорђе, ти можеш, ако хоћеш, сада да одеш кући у Црну Гору“, али је Ђорђе желео да иде до краја са својим друговима и веровао је, као и они, да ће се вратити.
У фебруару 1916. године из Драча су пребачени на Крф. Сећали су се многи тих дана и по првом следовању хлеба, које су добили после три месеца. Промрзлине и ране су залечене, мислило се само на повратак и чекао тај час, али многи нису дочекали – остали су у водама „плаве гробнице“ на Крфу.
Ђорђе је у Првој армији, Југословенска дивизија, 21. пешадијског пука који је на положају на Осоговским планинама. У једној борби Ђорђе је командир јуришног вода (2. чете, првог батаљона). Са својим водом продро је дубоко кроз борбену линију фронта, опколили су и заробили цео бугарски дивизион (80 војника, три батерије са по четири топа и два официра). За храброст, ценећи високо значај овог подвига, млади командир јуришног вода добија похвалу Врховне команде, лично главнокомандујућег престолонаследника Александра и орден Карађорђеву звезду са мачевима.
У августу 1917. у тешким данима рововског ратовања, Војислав Николајевић, командант 21. пука, даје задатак Ђорђу, већ провереном у таквим акцијама, да с јуришном јединицом коју су сачињавала два вола, зароби неколико Бугара, да би добили податке о положају непријатељских трупа и њиховим намерама. Пошто јединица није могла да се пробије, Ђорђе је пошао сам. Ускочио је у један непријатељски ров у коме је било, како му се учинило, три-четири војника. Изненађени неочекиваним упадом, одмах су дигли руке да се предају, а када је викнуо: „Сви напоље!” и сам се изненадио када су један за другим излазили и бацали оружје, војници које није видео закамуфлиране у рову. Тако се, на крају, нашао сам скоро са целом четом непријатељских војника, који су мислили да су опкољени. С уздигнутим рукама спровео их је до свога вода који га је ватром штитио. Тада је одликован Орденом Белога орла са мачевима.
На славном путу Мишићеве Прве армије, Ђорђе је прошао још много битака. Неколико пута је рањаван, али увек се поново враћао у своју јединицу на фронт. За разне подвиге био је много пута одликован. Добио је три Обилићеве медаље – орден који се даје за изузетну војничку храброст. Када је остао сам с посадом француског торпедованог брода у Солунском заливу, приликом повратка трупа с Крфа, за храброст и пожртвовање у спасавању другова – добио је француску Легију части.
Године 1941. као официр Југословенске војске, тешко је био погођен сломом и предајом у априлском рату. Није се помирио с непријатељском окупацијом и прилази Народноослободилачком покрету. Крај рата је дочекао као генерал Југословенске армије.
Умро је 19. јула 1986. године.
