име: Петар
презиме: Мирковић
име оца:
место: Кипмане
општина:
година рођења: 1879.
година смрти:
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988, Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије
У књизи Светозара А. Ђорђевића „Кроз ратне вихоре“, на 206. страни, забележен је следећи податак:
„…Аеропланска ескадра са штабом била је у варошици Водну. Шефа ескадре мајора Роже Витру заменио је мајор Ди Перије де Ларсан; а за шефа српског особља постављен је најстарији потпуковник-извиђач Петар Мирковић“.
Мирковић је одликован Карађорђевом звездом са мачевима четвртог реда.
Захваљујући сајту Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије, преносимо и биографију Петра Мирковића:
Петар Мирковић је рођен 4. јула 1879. године у месту Кипмане у Румунији. После завршене реалне гимназије, 5. септембра 1898. године, ступио је у Војну академију, коју је завршио 2. августа 1900. године у чину потпоручника.
Учествовао је у ратовима 1912-1918. године у борбама које је водио Четврти прекобројни, Осми и Девети пук другог позива и Седми пук првог позива. Био је енергичан и храбар официр, свуда и на сваком месту делујући личним примером.
Рањен је три пута: на Говедарнику 1913, на Мачковом камену 1914. и на Скели код Краљева 1915. године.
Након доласка Српске војске са Крфа на Солунски фронт пријавио се за летача. У авијатичарској школи Источне војске завршио је обуку за армијског извиђача са првом класом од 11. маја до 4. авгсута 1916. године. Распоређен у српско-француску ескадрилу Врховне команде број 87, где је био најстарији официр и шеф летачког особља. Истакао се у дејствима авијације у многим задацима, а посебно приликом борби на Горничеву.
За команданта Аеропланске ескадре постављен је 1. октобра 1917. године и на тој дужности био је до ослобођења 1918. године. Успешно је командовао Аеропланском ескадром у пробоју Солунског фронта и приликом њеног доласка на аеродром Нови Сад. После тога био је на служби у штабу Врховне команде. После погибије мајора Бранка Вукосављевића постављен је за команданта Ваздухопловне команде КЈ. Оставку на државну службу дао је 20. марта 1921. године.
За показану личну храброст на бојном пољу и стечене заслухе у служби и у ослободилачким ратовима 1912-1918. године одликован је са две златне медаље за храброст; Орденом белог орла V и IV реда са мачевима; Карађорђевом звездом 4. реда са мачевима; Орденом Светог Саве V реда; Француским ратним крстом са палмама; руским Орденом Светог Станислава и ратним споменицама.
