име: Јован
презиме: Тановић
име оца: Крста
место: Пожега
општина: Пожега
година рођења: 1884.
година смрти: 1945.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Тановић К. Јован, новинар и резервни официр (Пожега, 10. I. 1884 – Београд, 13. III 1945).
Отац Крста и мајка Јелена.
Основну школу и Нижу гимназију завршио је у родном граду, а више разреде гимназије у Београду, где је уписао и студије права.
Почетком двадесетог века укључује се у омладински покрет, а већ 1902. године постао је секретар Друштва Побратимство. Током 1903. био један је од организатора мартовских демон- страција. Припадао је кругу оснивача клуба Словенски југ. Када се 1. јануара 1904. године појавила Политика, коју су покренула браћа Владислав и Дарко Рибникар, био је један од првих сарадника и у њеној првој редакцији.
Као резервни капетан у балканским ратовима 1912-1913. године, био је командир чете у XVII пешадијском пуку Дринске дивизије. У Првом светском рату преживео је албанску голготу, опорављао се на Крфу, и ратовао против Бугара и Шваба на Солунском фронту од 1916. до 1918. године. Један је од учесника битке на Кајмакчалану, а официр XIII пешадијског пука, Душан Рош, у својим сећањима записао је да је 1916. године на самом врху Кајмакчалана, испод једног пропланка, видео да им у сусрет иде један усамљени ратник са завијеном руком: Када стиже до нас, препознам капетана Јована Тановића, рањеног у раме, свог у крви. Још од балканских ратова био је командир у том славном 17. пешадијском пуку. Лио је крв у тешкој Церској, па и у Колу- барској бици, носилац Карађорђеве звезде, и многих других одликовања. Он махну оном здравом руком и рече: Ту горе је прави пакао. Више пута смо узимали врх да нам га Бугари не преотму свежим снагама. Верујем ипак да ћемо га заузети дефинитивно.
На Мировној конференцији у Паризу 1920. године био је члан делегације Краљевине Србије и њен шеф за штампу.
По завршетку I светског рата поново је у редакцији Политике и ту је остао до 1941. године као дугогодишњи уредник, а једно време и одговорни уредник. Био је један од њених већинских акционара, председник Управног одбора Акционарског друштва Политика и председник Удружења власника листова у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. У Српском новинарском удружењу био је потпредседник, а затим и председник Београдске секције Југословенског, новинарског удружења. Учествовао је 1924. на Интернационалном новинарском конгресу који је одржан од 7. до 12. јула у Лондону.
Под окупацијом 1941-1944. године био је директор Новог Времена, уредник Обнове и члан управе (коју су именовале окупационе власти) и почасни председник Српског новинарског удружења. Крајем новембра 1944. Војни суд Првог корпуса, осудио га је на казну смрти стрељањем због сарадње са окупатором.
Поред Карађорђеве звезде са мачевима IV реда, одликован је и са два ордена белог орла, са два ордена Светог Саве, белим лавом IV реда, Медаљом за храброст, Армијском захвалницом.
Био је ожењен Јованком, рођ. Миливојевић из Београда. Имао је сина Слободана, рођеног 1924. године у Београду.
