Витковић Мил. Миодраг

Витковић Мил. Миодраг
Витковић Мил. Миодраг

 

 

име: Миодраг
презиме: Витковић
име оца: Мил.
место:
општина:
година рођења:
година смрти: 1915.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.

 

Миодраг Мил. Витковић, капетан српске војске славно пао код Паланке детаљније је описан у књизи првој „Видов-дан“ на странама 30 и 31. Ево шта је забележено:

„На мачу је себи извојевао име јунака. Јунак је био и јуначки је пао показавши се достојан највећих одликовања и највиших признања за своје лично јунаштво и разумно вођење чете. Он, јунак из свих борби где се славио пук Цара Лазара, Шумадијска дивизија и српска војска и кад је получио све знаке признања борио се као лав за част, да делом потврди непромењену вољу да се бори док га не изда снага.

Из угледне породице, у којој је добио примерно васпитање, свршио је гимназију и филозофски факултет и био је као првенац не само нада и дика своје добре мајке. Она му је васпитањем у душу унела племенитост која вас задобија а у срце усадила љубав према ближњем, и љубав према роду и отаџбини и готовост да се за њих жртвује. Он који се спремао и темељно спремио да васпитава омладину стицајем прилика дошао је да води војску, да се бори за идеале за које се и у кући и у школи загревао. Вођен љубављу према Српству и праћен благословом добре мајке, која му је била највеће благо, он је часно вршио дужност отаџбине. Био је јунак који је својом смелошћу и неустрашивошћу задивљавао и оне које је водио и своје старешине. Признања су му стизала једно за другим и то му је давало још више снаге да у свом полету буде силан и да своје име овековечи ореолом славе.

Пошао је у рат као потпоручник и добијао је чин за чином, одликовање за одликовањем и био је међу онима, који својим делом светле покољењима. Његове груди, витешке и јуначке, биле су украшене свима одликовањима које може отаџбина дати најбољем међу узоритом својом децом. Један од првих витезова Карађорђеве звезде са мачевима он се с пуно части могао поносити тим највећим одликовањем; јер га је увек и свугде достојан био. Као војник, суплент и књижевник Витковић био је један од најбољих. То су му признали они који су га у борби пратили, у борбама га гледали и успесима и смелости његовој се дивили. Најбољи у пуку „Цара Лазара“ био је мали, а духом и срцем велики Миодраг који је целим својим бићем био уистину такав, да је свима био и мио и драг. Али да туга и жалост за њим буде већа он није био такав само као војник. Он је такав био и као човек и као друг, син и брат и што је за нашу целину, за наш народ и земљу од нарочитог значаја и као будући талентовани књижевник и песник. Поета од рођења по души и срцу он је био песник у правом и најлепшем смислу те речи. Темељно и стручно школски образован са особитним познавањем и наше и стране литературе и силним интересовањем за њу, Миодраг је, иако врло млад, дао српској књижевности леп број прилога. По њима ће његово има бити забележено и у историји српске литературе, која је у Миодрагу изгубила један неоспорни таленат.

Већ пре рата у јавности он се често јавља, али је на своје име привукао пажњу нарочито својим дивним поетским натписима и песмама за које је мотиве црпео из рата. Читаву хрпу рукописа и забележака оставио је иза себе, али је на велику жалост све то непријатељска инвазија уништила.

Јунак на мачу и на перу, леп као слика, добар као душа, благ и пун љубави према сваком, пун осећаја и нежности према својим војницима, пун поштовања према старешинама он је био љубав свију и глас о његовој јуначкој погибији деветог октобра 1915. пред Паланком болно је одјекнуо и у оним трагичним данима. Одолевајући навали надмоћнијег непријатеља он се под борбом повлачио и у борби код Паланке са немачким одредима нашао је смрт достојну јунака. Војници су га смртно рањена изнели из борбе, пренели у Крагујевац где је и сахрањен.

Дојранска гимназија којој је он био душа, књижевност, којој је много обећавао, породица, другови и друштво изгубили су много, јер је био идеалан младић у сваком погледу, а војска највише јер бољег није имала у својим најбољима редовима.“

Слични чланци:

Павловић Јосиф

Сасвим случајно сусретнемо јединицу у којој је био мој отац Видоје. Вио у борби на Шар-планини, они задржавали фронт док смо ми одступали.

Прочитај више »