име: Михаило
презиме: Жунић
име оца:
место: Чачак
општина: Чачак
година рођења:
година смрти:
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић
ХИЉАДИЛИ СЕ ТАКВИ СИНОВИ
… То је нешто што се не заборавља, што ни шест деценија, па и више, не могу да избришу из сећања. Иако сам на прагу девете деценије живота, ја Михаило Жунић, памтим не само све оне љуте битке у шестогодишњем ратовању, већ и положају јединица у којима сам био и њихове старешине…
… Груди овог тихог, поноситог човека, украшене су одликовањима. Четири су Обилићеве, за храброст.
… Прву сам добио још 1914. На положају Ступа, у Босни, Аустријанци јуришају на наш батаљон. Њихово једно крило хоће да зађе иза леђа. Види то наш командир, па позове на јуриш. Подигосмо се и кренусмо. За трен ока све се претвори у кланицу. Шваба иде на мене, удари ме бајонетом, али, и ја њега. Падосмо обојица. Ја се придигох, из рамена шикља крв, али још чујем оно ура и – трчим. Потисли смо их и потукли. А мало је требало да нам заробе батаљон. Тада сам добио Обилићеву за храброст. Била је златна…
… Следеће године на Зајчици, у Босни, били смо лицем у лице са Аустријанцима. Између нас долина. И ту смо их покосили. Али, ратна срећа се окренула. Повукли смо се и на Црнокоси код Косјерића пружили отпор. Потиснули су нас потом све до Овчара и Каблара. То је било у оно време кад је Мишић преузимао команду Прве армије. Код Каблара смо три пута јуришали. Ту, као водник изгубим 30 људи, међу њима три рођена брата Вељковића из околине Нове Вароши. У том Јуришу сам био рањен. Превијен сам на лицу места, па сам поново био у јуришу и опет био рањен. Одатле сам упућен у новопазарску болницу. Ту сам примио другу Обилићеву за храброст…
… На Соколцу, 1916. са неколицином својих војника, ноћу, нечујно, изнесемо митраљез и углавимо га у једном бункеру. Бугари, мислећи на наш ранији положај, крену слободније. Ту смо их дочекали. Нишанџија Јелић, из Крагујевца косио их је као снопље… На коти 1050 на Рапешком тулбету, са својим водом, штитио сам одступницу 21. пуку. Бугари крену на јуриш, а ми добро скривеним митраљезом… То је била трећа Обилићева за храброст…
… Четврту сам добио за онај јуриш на Козјак приликом пробоја фронта. Ту су били и Бугари и Немци, али се није знало ко је већа кукавица. Чим су попустили положаји, дали су се у бекство. Све су побацали: оружје, ранац са храном. Додуше, ту су нас помогли авиони. Лете ниско, чини ми се сад ће да се спусте, а они митраљирају непријатељски положај. Ту су била јака утврђења бетонска, али смо их разбили. Испод Козјака покушали су да дају отпор, а онда су се дали у бекство и мој 21. пук није имао борби све до Неготина… Био сам млад, неожењен, без обавеза… Нисам мислио на смрт…
… Трећег дана пробоја фронта, мало смо предахнули. Смениле нас друге јединице. Наложили смо те вечери ватру, поседали око ње и причали. С нама су и старешине: командант пука, командири чета. За који дан, говоримо, бићемо међу својима. Ко преживи, разуме се. Причао ми тако, кад, наједном, поред ватре се појави мој војник Радован Лукић. Рапортира: заробио је, вели, бугарског потпуковника. Рече то таквим гласом као да је заробио коњовоца. Ми скочисмо. Заиста: потпуковник бугарске војске! Дрхти од неког страха. Ваљда је у тим тренуцима мислио на злочине које су починили његови војници. Стоје, један насупрот другом два човека истог чина – један смртно уплашен, други ведар и одлучан. Унаоколо, поред ватре и корак – два од два потпуковника стојимо ми, сведоци ретког, необичног догађаја. Све чешће се чује шапат: „Треба му скинути главу. Треба се сетити покоља у Топлици”. Војници су знали за злочине које су починиле бугарске трупе приликом гушења устанка у Топлици. Постојала су и документа о злочинима. Бугарски потпуковник добро разуме ове речи. Зато му колена клецају…
… Али, наш командант каже: „Не брините, господине потпуковниче. Ви сте од овог момента под мојом заштитом”. Затим га је понудио вечером и цигаретама. Како је само алапљиво јео! Као да данима није ништа окусио… Сео је поред нас, уз ватру. Чак се и распричао, правдајући се како они нису криви за рат и покољ, већ су бугарски народ у рат гурнули германски елементи… Не знам каква је била даља судбина бугарског потпуковника. Вероватно су га, по завршетку рата, пустили својој кући…
… Те ноћи чуо сам и запамтио још један необичан догађај. Испричао га је командант, потпуковник Живадин Стојановић. Негде испод Соколца, 1916. године, причаоје потпуковник, један наш војник зароби бугарског наредника. Војник је био коњаник, на извиђању. Коња је везао за једно стабло, па се пешице упутио кроз шибље. На једном извору – приметио је бугарског наредника. Умивао се, расхлађивао водом. Повремено је марамицу натопљену водом стављао на чело. Наш војник је учинио још два – три корака напред. Једно „пст“ и – бугарски наредник се окренуо. После је дигао руке увис…
… Наш војник је узјахао свог коња, а заробљеног наредника пустио испред себе. Но, тек што су прешли коју стотину метара, наредник се срушио. Подигао се на колена, склопио руке за молитву и рекао: „Убиј ме, братко, молим те. Убиј ме, не могу даље. Болестан сам. Изгорећу од неке ватре. Малаксао сам. Не могу даље. Прежали један метак…”. Није то могао да учини наш војник. Није могао да убије свог заробљеника. Сјахао је, с тешком муком подигао заробљеног бугарског наредника у седло. Он је пешачио. Требало је да пређе око два и по километра до своје јединице. Сваки час се освртао и гледао да наредник не падне с коња. Придржавао га је… Пред својом јединицом наишли су на војводу Степу Степановића. Војвода је посматрао необичан призор, не знајући о чему се ради. Али, нашег војника је спопао страх: шта ће рећи славни војвода? Како је смео да учини тако нешто? Зар заробљеном бугарском војнику дати коња? Војник је стрепео. Војвода је показао интересовање: тражио је да му војник потанко исприча шта се догодило. Кад је наш војник рекао да га је бугарски наредник молио да га убије, јер није могао даље да хода – одлучио је да му уступи свог коња. „Хиљадили се такви синови” – рекао је војвода. Никад српски народ неће пропасти. Добро си поступио, војниче…“.
Забележили смо сећања Михаила Жунића, који живи у Чачку, у Обилићевој улици 92. Седи ратник у деведесетој години сваког дана одлази у Дом пензионера, где се сусреће са својим ратним друговима.
