Догодило се оно што нико није очекивао, Ђорђевић је мамузнуо свога коња и ватреном линијом између две сукобљене војске усмерио га према Гвозденом пуку и Горничеву.

Филип је био учесник оба балканска и I светског рата. И он је, као и брат му Гајо, прешао Албанију, на путу за Крф.

Учесник је у пробоју тог фронта у редовима чувеног II гвозденог пука, као командир II вода, II чете, II батаљона. Ратовао је све до ослобођења целе земље.

После ратовања у Добруџи, постављен је за војног аташеа Краљевине Србије у Русији где је остао до 1919. године.

Из ропства бежи и крије се од Немаца код своје куће до доласка наше војске и ослобођења земље.

С борбом прса у прса ускочио је у непријатељски ров и са бомбама и ножевима побио је већи део посаде, која је још увек давала отпор и није хтела да се преда.

Са Добруџе Илија је са осталим добровољцима прешао на солунски фронт и учествовао у свим борбама до ослобођења земље.

Извиђао је бугарске положаје преко ноћи и одједном је заробио читаву чету од 365 војника не изгубивши ни једног свог војника.

Драгић је преузео команду видећи мртвог командира са узвиком „За мном јунаци!“ Том приликом непријатељски метак му је прорезео грло и биле су му повређене гласне жице.

Опсовао је Бугаре, онако по српски, и излетео из рова и бацио бомбу према митраљеском гнезду, побио бугарску посаду и утрчао у бугарски ров и митраљез са постољем и раденицима пренео у српски ров.

Сибин је један од оних витезова који немају потомака и о којима нема много података.

За осведочену личну храброст и пожртвовање на бојном пољу Шукри је одликован златним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима.

Дата је примедба на прво издање ове књиге, да Перовић у Париз није доспео са солунског фронта, него као ратни заробљеник.

Као активни коњички потпоручник одликован је орденом Карађорђеве звезде са мачевима четвртог реда за осведочену храброст и пожртвовање на бојном пољу.

Или је Саво после рата умро или је у рату погинуо, то се види по томе што је награду Карађорђеве звезде примила његова мајка Анђа.

Јоко је у добровољце дошао из Америке. Био је борац батаљона Срба добровољаца и Браићке чете Бокељског батаљона.

У рату је више пута рањаван. И од једне тешке ране годину дана је провео у енглеској болници. Ове ране до краја живота није могао зацелити.

У рату је стекао чин капетана друге класе и добио низ одликовања за храброст, за ревносну службу и за војничке врлине.

Учитељ Божидар је у војсци стекао максимални чин за резервисте, постао је потпуковник српске и југословенске војске.

Учествовао је у оба балканска рата и све до 1916. године био је у ратним окршајима. Капетан Тошић погинуо је 26.9.1916. године код Црне Реке.

Са српском војском прешао је Албанију и учествовао у свим бојевима на солунском фронту од 1916. до 1918. године, као и у пробоју солунског фронта и у гоњењу разбијеног непријатеља.