Овај војник је симбол патње и страдања српског народа . Речено је, при том, да је слика начињена на острву Видо, које ће убрзо добити још један назив – Острво смрти.

И данас, после толико година, носим у души слику тог суморног јутра на железничкој станици у Зајечару. Тада, гледајући страшне призоре, нисам ни слутио да ћу ја, Светозар Здравковић, бити машиновођа последњег воза у Србији 1915. године, и да ћу се ускоро наћи у веома драматичном положају.

У рат смо отишли заједно, истог часа, све три мушке главе из куће: отац Ранислав, мој старији брат Војин и ја, Војислав Станимировић. Мислили смо – брзо ћемо одбити напад непријатеља, па ћемо поново живети у слози и љубави у свом Великом Поповцу, близу Петровца на Млави.

Француз Луј Кордије. Име које се изговара са љубављу и поштовањем. Писао је још током рата, а по његовом завршетку објавно је неколико књига о пробоју Солунског фронта, о својим ратним друговима француске и српске војске.

Живојин Лазић, осамдесет шестогодишњи земљорадник из Санковића, лако подноси своје године. Пре четири године пешке је ишао на – Кајмакчалан. Путовао је 23 дана. Поклонио се сенима својих другова.

Не знам колико смо путовали, знам да се град зове Бизерта. Тек кад сам се нашао на чврстом тлу, на врелом сунцу, кад сам осетио мишиће и увидео да ми се враћа снага, рекао сам шапатом: збогом Плава гробницо…

Али, чујемо команду бугарских официра и – ево иде други јуриш, па опет иста слика – плотунима их прикујемо за земљу и покосимо, а затим, као да су решили да изгину – изнова јуришају…

Млада девојка је потом ишла од рова до рова, говорила је војницима о домовини, мајкама које их жељно очекују… Било је то пред онај судбоносни јуриш… Солунци су брзо стигли до Ужица. С њима је, горда и поносна, срећна, била и Љубица.

Кад су напустили касарну у Скопљу и у беспрекорном реду изашли на улицу, маса света их је дочекала цвећем. Било их је који нису могли да задрже сузе и јецај: „Одоше ђаци на фронт… Одоше ђаци у смрт…”

У својим записима Стојковић чува многа документа из рата. Међу њима су и наредбе команданта Прве армије Војводе Петра Бојовића, у којима се говори о ретком јунаштву тадашњег активног потпоручника Стојковића. Уосталом, о том јунаштву сведоче и Карађорђева звезда са мачевима и друга висока одликовања.

Кад је пробијен фронт, брзо смо стигли до Ужица. У ставу мирно, сва четворица браће нађосмо се пред мајком Златом: сви смо преживели рат.

Као четрнаестогодишњи дечак одступао је са српском војском и са својим оцем, Љубомиром (носиоцем највиших одликовања), преко Албаније. Упућен је на школовање у Лондон, где је завршио гимназију и медицински факултет.

Учествовао је у балканским ратовима и Првом светском рату. Одступао је са српском војском преко Албаније, заједно са својим четрнаестогодишњим сином, и учествовао у пробоју Солунског фронта.

Након преласка Албаније, заједно са другим оболелим, био је на опоравку у Бизерти, у Африци. Чим се указала прилика, вратио се поново у борбу, на Солунски фронт.

Али тога дана Живадин и Јанко нису стигли. Нису се вратили ни сутра, ни прекосутра, никада више. А старица је сваког јутра извиривала иза тараба, излазила на друм и кошчату старачку руку стављала изнад чела, погледајући неће ли се отуда из даљине појавити и њена деца.

У непријатељским редовима настала паника. Почели су да беже. А митраљез је певао своју крваву и ватрену песму. Непријатељ је одмицао без трага.

Направио се кркљанац, па не знаш више да ли пуцају пушке, митраљези или грувају топови. Звук се слива у једно јако хуктање, па више не могу да оцењујем даљину нити знам на којој је страни јача ватра.

Прошао је тада Светислав Николић кроз своје село, прошао поред своје куће, а није могао да сврати. У војсци је тада била велика строгост. Најтеже му што није смео да прескочи преко плота и набере мало шљива. А под зрелим плодом гране се савиле и шљива се само плавела.

За једну ноћ извршили су девет јуриша да отму непријатељу Мачков Камен, тај несрећан брег, који је био прекривен лешевима младих људи. А кад су дошли до самог врха, нису могли да га заузму, него се опет прикупили па понова јуришали, поново гинули, освајали и губили.

Мене звекну Бугарин једном бомбом у прса, али она не експлодира него се скотрља низ брежуљак и доле прасну као муња небеска. Осетих како не могу да дишем и за неколико часака нисам могао да дођем себи. Страшно ме звекнуо, мислио сам прснуше ми ребра.

Али није ни Шваба толико луд. Осули они ватру ниско, па је куршум стригао траву као најоштрија коса. Кад Стојко допуза, на десној нози није му било цокуле. Метак га погодио у табан и све му раскрвавио.