Сима је човек осредњег раста, мршав и коштуњав, али још увек лак и снажан.

Страшно је то било јутро. Војници потамнели од ватре и умора, али још се држе. Ником се не иде на онај свет. Враћају се из оног шумарка где су узмицале плаве униформе. Разбили су их сасвим. Прескачу преко лешина и враћају се као са жетве.

Скривајући очи у којима су сијале сузе мајке и жене, Стоја Милошевић се забавила одвезујући чвор на старој пожутелој марамици коју је извукла из недара.
– Ево, ово је све што нам је остало.
Из марамице она је извукла и показала Карађорђеву звезду са мачевима, једино добро које је њен муж донео из рата.

И после, у рату, мој Средоје никако ми није излазио из главе. Где год је требало нешто извести, где год је требало нешто извидети, тамо где је било најопасније – увек сам се добровољно јављао. Верујте, све за љубав мог сина, кога сам волео као очи у глави. Али, несрећан, није дочекао да му кажем како не треба више да се стиди свога оца.

Илић је сада пропуштао све једног по једног кроз капију. Ту је било двеста седамдесет пет војника и пет официра. Осам војника Илић је одредио и ову дугачку заробљеничку колону послао команданту батаљона. Када им је погледао леђа окренуо се својима и, смешкајући се задовољно, добацио: – Е баш срећно ово Ваведење.

Натоварени бомбама војници јуришне чете кретали су се кроз помрчину и хитали у смрт. Као неке ноћне сенке прескакали су с камена на камен. Нико се није освртао. Пред собом су имали задатак који се мора извршити: пресећи бугарску жицу, упасти у ровове, бомбама дигнути у ваздух и ровове и земунице, завладати положајем!