Од првих дана рата са Аустро-Угарском 1914. године, Никола учествује као добровољац у српској војсци у јединици војводе Вука, најпре као редов а касније, кад се истакао храброшћу, као поднаредник.

Од 15. априла 1914. па све до марта 1917. године Добросав је био командант XIX пешадијског пука Шумадијске дивизије првог позива.

Батаљон у којем је био Владимир претрпео је жестоку ватру на овим положајима, али је обезбедио одступницу осталим јединицама.

С првом дивизијом учествовао је у борбама на Добруџи а затим се са целим корпусом вратио на солунски фронт.

Нарочито се истакао приликом бугарског препада на Лерињском пољу када је са својим водом задржавао непријатељску чету са два митраљеза, и иако тешко рањен, није хтео да напусти свој вод.

У свим борбама за време целог овог рата показао је пуно енергије и иницијативе, одлучан, хладнокрван, хладан до самопрегоревања, командовао је умешно и смишљено.

Светолик је био један од типичних примера оног историјског и широм целог света познатог српског војника и ратника који су били па и сада су стубови и носиоци виталне снаге српског народа.

У току напредовања ка Дрини Т. Живојиновић са својим водом заробио је и две пуковске заставе аустроугарске војске.

Први већи подвиг учинио је 1916. године код Кајмакчалана када је у битољском пољу на једној стени био опкољен од Бугара.

За осведочену храброст на бојном пољу, поред Златног војничког ордена Карађорђеве звезде са мачевима, одликован је и Златном и Сребрном медаљом Обилића и Ратним крстом.

По специјалном задатку одлази са четом у Љубовију и руши мост на Дрини.

За време рата био је командир чете, командант батаљона и командант одреда.

Учествовао је у више борби на Солунском фронту, као и у његовом пробоју у којем је учествовала и Дринска дивизија.

Прва његова појава у батаљону била је тако необична да је дубоко импресионирала и официре и војнике у батаљону.

Године 1914. био је у Комитском одреду мајора Танкосића на Дрини и ту је добио прву „Карађорђеву звезду“, а другу Карађорђеву звезду је добио на Солунском фронту, као и остала одликовања.

Пошто није постојала могућност за извлачење рањеника, заједно с многим другим тешким рањеницима, пао је у руке непријатељу.

Учествовао је у биткама на Церу, Брегалници, Кајмакчалану, Албанији. Био је три пута рањен на солунском фронту и лечио се у Француској.

Од 1911. до краја првог светског рата био је у саставу Дринске дивизије. Носилац је многих одликовања и медаља.

Преласком у Србију као добровољац учествује у борбама и гине 3. септембра 1918. године на Лешничкој коси, у чину потпоручника 3. чете 2. батаљона 9. пешадијског пука.

После повлачења преко Албаније, отишао је у Русију ради наставка борбе у Српској добровољaчкој дивизији.

За нарочиту храброст испољену у борбама, које је водила српска војска за ослобођење и уједињење данашње Југославије одликован је с три Карађорђеве звезде са мачевима 4. реда.